16.06.2017. 08:25 | POSLEDNJA POBEDA REPREZENTACIJE SFRJ: UMESTO VALCERA, ORO I MORAVAC ZAčINJENI SUZAMA.

Piše: Dragan Stojić.

                Jugoslovenski narodi su Austrijance doveli do suza 1914. godine u Sarajevu, iste godine na Ceru, posle godinu dana i na Kolubari, pa je posle mnogo decenija kucnuo čas da se  važna bitka povede i na gostujućem bojištu, a prava mesto za to je bio Prater park u glavnom gradu počivše  Imperije, s tom razlikom što posle ovog rata nije bilo mrtvih.  Povod odlaska jugoslovenskih fudbalera  u prestoni cu Austrije  bio je jasan- udariti glazuru na umešenu trijumfalnu tortu zvanu  Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1992. u Švedskoj!

Fudbalski valcer je davno pre te 1991. godine skinut s repertoara, a pre Drugog svetskog rata su domaćini ovog susreta ,na oduševljenje ljubitelja igre ’’11 na 11’’,  plesali po terenima širom Evrope. Ratni vihor je 1945.  sa sobom odneo blještave cipele bečke, leptir mašne i eleganciju pokreta, a  sećanje na zapažen rezultat na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. (3. mesto)  bilo je samo povod za nostalgične uzdahe i žal što je to vreme minulo, a nikako se vraćalo nije.

                 Igra  Osimovih pulena u ovom delu  ciklusa  ’’Evro ’92’’ bila je maestralna, igranku na kojoj su zadivili ’’stari kontinent’’ trebalo je okončati nekom pesmom  i  južnoslovenskim plesom. Nažalost, Plavi orkestar je već ostao bez  važnih ’’instrumenata’’, pošto su igrači hrvatske nacionalnosti prestali da sviraju , ali su pobednički taktovi i dalje odzvanjali daleko izvan granica AVNOJevske Juge.

                Uprkos tome što je plasman na završni turnir bio izvestan, Švabo je jugoslovenskim reprezentativcima naredio šturm, a taj deo posla najbolje su znali da rade Zvezdini igrači. Da austrijsku navalu pošalju  u  rikverc bili su zaduženi defanzivci Partizana, dok su dvojica Bosanaca- Hadžibegić i Baždarević bili jedini ’’stranci’’ u našoj porodici, iskustvom i znanjem   ulivali veliku  sigurnost ekipi.

                Ako su na prethodnim utakmicama Jarni, Baždarević, Katanec , Pančev  doprineli da se na kraju odigra slavljeničko Kozaračko kolo, već  19.  minutu utakmice u Beču krenuo je Moravac.  Dejan Savićević, taj mislilac u  kopačkama, koji je  Oro ostavio za kasnije,  na sebi svojstven  je način krenuo sa centra igrališta prema golu Knalera, padali su igrači u belo-crnoj opremi kao kruške pred njegovim naletima, u pravom trenutku je Genije proigrao Vladana Lukića, a nestašni dečko jugo fudbala je u maniru rasnog strelca   sa 12-13 metara pogodio mrežu domaće reprezentacije- 1:0 za Jugoslaviju. Plavi Dunav je dodatno obojen u plavo!

               Istorijski gledano, uloge su izmenjenje. Sad su reprezentativci Jugoslavije držali čas naslednicima svojih nekadašnjih učitelja. Kao dežurni učenici su obrisali tablu na kojoj su zemljaci Franca Jozefa pisali lekcije iz predmeta zvanog fudbal.

Šest minuta pre kraja prvog poluvremena  stavljena je tačka na neizvesnost.

              Bek domaćih Cak  se zaneo, za trenutak je pomislio da je Džon Stokton, ne  osvrnuvši se pokušao je ’’na slepo’’ da vrati loptu svom saigraču na golu, ali je onda shvatio da nije na košarkaškom terenu, pa je umesto Karla Melouna proigrao Deju Savićevića, a Crnogorac je stavio do znanja da uz Moravac pristaje Oro, hladnokrvno je prihvatio neočekivani poklon i rutinski savladao nemoćnog Knalera za 2:0 u korist Plavih.

              Avionske karte za Stokholm su mogle da se poručuju, servirali su jugoslovenski reprezentativci na ’’švedski sto’’ sve najbolje iz svog menija, a konzumacija je ostavljena za finalni turnir.

             Uprkos teških trenucima za zemlju i narod od Triglava do Đevđelije, samo u najgorem snu su Osim i njegova deca mogli pomisliti kako će poslednji zvižduk italijanskog sudije Pjetra Delije imati važnost i snagu zvižduka ’’saobraćajca’’ koji  znači STOP!

Tri ćerke su zaveli igrači u plavom: LJUBAV  prema domovini, VERU  u u sebe i NADU  u konačni uspeh, ali njihova majka Sofija nije bila bliska onima koji su ’’spustili rampu’’ na učešće fudbalske reprezentacije SFRJ u zemlji Tri krune.

Nisu dozvolili Deji da genijalno dribla, Omeroviću da paradira, Pančevu da u mreže rivala ispušta kobrin otrov ...

            Umesto da posle očekivanog uspeha u Skandinaviji slavodobitnički ugase svećice sa šampionske torte, jugoslovenskim reprezentativcima je ugašena prilika da se proslave. Ratovi su ubrzo ugasili i svetlo..

           To  je život, zato je fudbalska rapsodija SFRJ završena kao u stihovima pesme velikog Duška Trifunovića: ’’Naiđe tako neko vreme, kada se mora protiv svega, kad goli život svoje breme nosi, a ne zna u ime čega.’’

 


KOMENTARI


Fudbalske priče