28.05.2017. 21:40 | HAMLET U REžIJI JUGOSLOVENA: KAKO SU PLAVI 1990. SLOžILI LEGO KOCKE...

Hamlet u režiji Jugoslovena: Kako su Plavi 1990. složili lego kocke

Piše: Dragan Stojić

     Tomu Zdravkovića je u pesmi  proganjala jedna žena  , a jugoslovenske fudbalere početkom devedesetih godina prošlog veka prokletstvo, nesreća, zla sudbina, ko zna šta još...

      Ako su  onog junskog dana 1990. godine  u Firenci  i ateisti prizivali Boga u pomoć izabranicima Ivice Osima na utakmici protiv Argentine, nekoliko meseci kasnije su se Svevišnjem u Jugoslaviji molili da rata ne bude, jer je sve slutilo na krv , bol i patnju.

      Sigurno je  propuštena šansa za plasman u polufinale Mundijala dugo dolazila u san toj generaciji igrača. Snivali su da je na beloj liniji Argentine i dalje Neri Pumpido koji ponavlja grešku iz utakmice protiv Kameruna u Milanu , okvir gola koji raste kako bi  ’’bubamara’’ posle Jozićevog  voleja  završila  u mreži, ali se onda sve pretvara u košmar,  bude se iz   njega  i okupani znojem shvataju da je na javi gol Gaučosa branio Serhio Gojkočea, a ’’marš na Rim’’ fudbalskim korakom epizoda koja u serijalu ’’najvažnije sporedne stvari na svetu’’   Jugoslavije  nikad neće biti snimljena.

Pošto alat još nije  bio dotrajao, odlučili su da opet krenu u gradnju šampionskog puta, samo što je prepreka bilo sve više.

      Dok se jedna po jedna baklja sa grba SFRJ gasila, jugoslovenska fudbalska porodica je nekako opstajala. Možda je i bilo trzavica po završetku planetarnog šampionata, ali su problemi ostajali ’’u kući’’, jer je Osim, glava plave familije,  i dalje autoritativno sve držao pod kontrolom.  Švabo je gajio  ’’ švapsku’’ disciplinu!U vremenu kad su narodi Titove Jugoslavije polako klizili u mulj , Zlatko Vujović je i dalje svoje saigrače predvodio prema najčistijem izvoru – uspehu  državnog tima!

      Da bi put ka šampionskom tronu ’’starog kontinenta’’ bio uspešno utaban, trebalo je i malo sreće, a nju su Plavi potražili u zemlji  u kojoj simbol sreće stanuje- oteli su Ircima sa severa Ostrva  detelinu  sa četiri lista,  upisali dva boda za pobedu  , željno iščekujući  da u goste dođe nekadašnji fudbalski velikan- Austrija.

Dođoh, videh i vratih se kući pognute glave- tako su se proveli gosti iz nekadašnje carevine. Nije igrano u Sarajevu, boj se nije vodio na Ceru i Kolubari kao sedam i po decenija ranije, no  mreža Mihaela Konsela je  na beogradskoj ’’Marakani’’ dobrano  izrešetana. 

     Sa Balkanskog poluostrva usledila je selidba na još jedan deo planete na kom je voda okružena kopnom. Umesto skijanja u Švedskoj i Norveškoj, destinacija na koju je reprezentativce Jugoslavije poslao žreb bila je Danska, najjači protivnik u grupi. Bio je novembar , mesec u kom su udareni temelji države čiji su reprezenti te večeri istrčali na teren stadiona u Kopenhagenu, a zadatak je bio jasan- pobednički preći i ovu deonicu na putu do Evrops kog prvenstva 1992. u susednoj Švedskoj.

    Želeli su naši reprezentativci da na pravom mestu obuku carevo odelo i da pokažu kako nisu ružni pačići nego labudovi evrofudbala –a nasuprot njima domaćini nisu hteli da budu male sirene, pa su dočekali  suparnike u belim dresovima žestoko naoštreni ,  predvođeni braćom Laudrup, kasnije proslavljenim golmanom Peterom Šmajhelom, a bio je tu i Džon Sivebek, strelac prvog gola za Mančester junajted po dolasku Aleksa Fergusona na Old Traford.

Kišovito vreme i težak teren ličili su na poprište  nekakve krvave  bitke u vijetnamskim prašumama- travnata površina Idretsparken stadiona  pretvorena je u kaljugu, a Plavi u belom odudarali su od takvog ambijenta.

I dalje su tokom intoniranja državne himne svi stajali kao klisurine- postojano, proklinjali su izdajice njihove domovine i hrabro krenuli u boj.

Bespoštedno, beskopromisno , u znak sećanja na svoje pretke kojima je blato bilo zlato, hrabro su ušli u klinč sa gospodom iz kraljevine osnovane u X veku,  tražili su fudbaleri Jugoslavije trijumfalni pravac po travnjaku nalik minskom polju.

Trasiranje ove etape trajalo je 77 minuta, a onda je udarena čvrsta podloga...

    Kako bi dokazao da je njemu i njegovim saigračima mesto na žuto-plavom delu Skandinavije, Safet Sušić je kopirao Stenmarka. Vozio je slalom kroz redove crveno-belih, približio se na 15 metara od Šmajhela, u gužvi se lopta odbila  Vujoviću, Zlatkov šut je blokiran, stvorila se gužva , pa mu nije preostalo drugo nego da pogleda unazad, a tamo je uočio saigrača sa brojem 10, odigrao mu povratnu loptu, a Baždarević je bio u takvom naletu da nije bilo vremena za baždarenje njegovih nišanskih sprava, opalio je iz petnih žila  i kapljice sa danske mreže su se ralzetele na sve strane- rezultatska prednost je bila na strani gostiju.Mehmed paša  Sokolović je u nasleđe ostavio most, a njegov imenjak  je  postao sultan , nalio  je ćupriju koja je vodila jugo reprezentaciju  u zemlju kralja Gustava!

Sedam minuta kasnije bilo je jasno da su Osimovi puleni su ’’prešli igricu’’.

    Kapiten Vujović je opet bio asistent, mada je pre podsećao na hirurga nego na njegovog pomoćnika, jer je uputio milimetarski precizan centaršut  , a pred golom Danske je kao duh u Hamletu ostao sam Robert Jarni i Šmajhel je doživeo sudbinu Klaudija, pošto  je debitant u nacionalnoj selekciji glavom pogodio pravo mesto za uvećanje vođstva.

Silna je u tom trenutku bila Jugoslavija kad je fudbal u pitanju, osetili su to i Danci, jer su ih Plavi složili kao lego kocke.

     I sve bi bilo bajkovito da ovo nije poslednja velika pobeda zajedničke reprezentacije svih Južnih Slovena. Umesto da narodi Jugoslavije posmatraju kako njihovi ljubimci na zelenom pravouganiku čiste svoj alat pripremajući ga za nastavak gradnje puta Beograd-Stokholm, kojim bi provozali Evropu, bili su svedoci da se glancalo oružje.

Uskoro se rapsodija u plavom pretvorila u tragediju...

 


KOMENTARI


Fudbalske priče