15.05.2017. 21:35 | INTERVJU: PERO GILJEN, LEGENDARNI GOLMAN SUTJESKE - OVO SAD I ONO NEKAD – NEUPOREDIVO!

Pero Giljen, legendarni golman Sutjeske

Ovo sad i ono nekad – neuporedivo!

 

Intervju radio: Ivan Vasev

    Mnogo je velikih asova prodefilovalo svetskim fudbalom u poslednje dve decenije, otkad je tzv. Bosmanovo pravilo izazvalo revoluciju u svetskom fudbalu, ukinulo starosna i brojčana ograničenja, omogućilo nesmetan protok igrača i stvaranje nekoliko velikih i moćnih fudbalskih legija stranaca. Frančesko Toti je, svakako, jedan od njih. Ali ono što Totija izdvaja  i daje mu osobenost i veličinu u odnosu  na tu gomilu bezličnih fudbalskih globtrotera u besomučnoj i nezajažljivoj potrazi za novcem, slavom i publicitetom nisu fudbalsko znanje, po kome je objektivno bilo desetak boljih, niti trofeji, gde je Princ Rima tek u ogromnom zaostatku ne samo za kraljevima fudbala nego i za mnogim fudbalskim paževima koji su imali sreću da se nađu i služe pravim kraljevstvima, nego činjenica da je on celu svoju karijeru proveo u jednom klubu, da nikad i nigde nije odlazio, da je za razliku od svojih predaka mnogobožaca verovao u jednog jedinog Boga/boginju i da se poput svojih savremenika nije poveo za božanstvom potrošačkog društva – novcem.  A mogao je da bira klub, državu, kraljevstvo, da sam određuje cenu svoje abdikacije, da iza sebe ima nekoliko nacionalnih trofeja, pehar Lige šampiona i bar jedno zvanje FIFA igrača godine, ali ne bi imao ono što danas  ima i što se nikakvim novcem ne može kupiti – poštovanje, respekt i simpatije celog fudbalskog sveta.

   U današnjem ex jugoslovenskom fudbalu, gde su klubovi pretvoreni u proizvodne pogone, gde su stvaranje i prodaja igrača osnovna delatnost i osnovni izvor prihoda, u društvenoj kaljuzi iz koje talenti beže glavom bez obzira i gde su Moldavija, Uzbekistan, Azerbejdžan i slične „tunguzije“ primamljivije od „ sunca domaćeg neba“, nema i teško da će u dogledno vreme biti sličnih primera. Ali šta je sa SFRJ, da li je u nekadašnjoj zajedničkoj državi, u ligi koja je slovila za jednu od 5 najjačih u Evropi, gde su starosna ograničenja i gotovo „robovlasničkim odnosi“, sputavali igrače u izboru nove sredine bilo sličnih primera Totijevom, koliko je igrača koji su celokupnu svoju igračku karijeru proveli u jednom klubu?  Rezultati su iznenađujući i poražavajući. Recimo, u Crvenoj zvezdi, u sedamdesetogodišnjoj istoriji ovog nekada najboljeg i najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba, samo su dvojica igrača karijere započeli i završili na Marakani i to obojica silom prilika: Nikola Stipić, desno krilo Šekularčeve i Kostićeve generacije, koji je zbog povrede okončao karijeru u 27. godini  i  Žika Jevtić, koga su alkohol i neprofesionalizam, koštali igranja u nekom od većih evropskih klubova. Slično je i sa preostalim klubovima velike četvorke, dok je u, uslovno rečeno, manjim sredinama bilo više takvih primera, ali opet retkih, izolovanih i sporadičnih. Veliki su otimali malima, dok su oni i sami plaćali  danak u krvi „trulom Zapadu“ i komunističkim zabludama o besklasnom društvu i socijalnoj jednakosti.  

       O ovom kao i mnogim drugim fenomenima jugoslovenskog fudbala razgovaramo danas sa „Princem Nikšića“ Perom Giljenom, legendarnim golmanom prvoligaške generacije Sutjeske, danas rukovodiocem omladinske škole,  čovekom koji je u klubu kraj Bistrice neprekidno  pet decenija, od 1970. do danas! Dvadeset godina (1973 – 1993) je bio prvi čuvar mreže, da bi onda golmanske rukavice zamenio užarenom trenerskom klupom. Skoro deset godina, sa prekidima,  je bio prvi stručnjak crnogorskog superligaša, uskačući uglavnom onda kada je trebalo vaditi kestenje iz vatre i kada je klupska klasa bila prazna, jer je ljubav prema Sutjesci bezuslovna, nema i ne zna za cenu.

Gospodine Giljen, velika mi je čast i zadovoljstvo da Vas ugostim u ovoj našoj rubrici. Neka ustaljena praksa je da se, zarad mlađih generacija, podsetimo Vaše karijere, da pokušamo da dočaramo duh i atmosferu onog vremena, da ih upoznamo sa snagom i kvalitetom ondašnje lige, kada su fudbalski bogovi još hodali ovim prostorima. Kada ste i gde rođeni i kada ste započeli svoju fudbalsku karijeru? Kako ste se opredelili baš za poziciju golmana, je li to bio Vaš lični izbor ili Vas je jednostavno zapalo?

  • Rođen sam 05.11.1957. u Nikšiću, karijeru sam započeo 1970. u pionirima Sutjeske, veoma brzo sam napredovao tako da sam već 1973, sa svega 16 godina priključen prvom timu. Golmanska pozicija je bila moj lični izbor. Društvo iz kraja je bilo mnogo starije od mene, pa sam ja kao najmlađi morao na gol. Ali sam tu našao sebe, zavoleo tu poziciju toliko da sam odlučio da mi ona postane profesija.

Za koga ste navijali kao dečak i ko su Vam bili uzori, idoli, bilo među golmanima ili igračima?

  • Kao dečak sam navijao za Crvenu zvijezdu, uzori su mi bili Enver Marić i Olja Petrović, a od igrača Dragan Džajić i Baja Samatović.

O Džaji svi sve znaju, ali kakav je igrač bio Samatović? Za Nikšićane on je gotovo mit, u rangu Džajića, Šekularca, Bobeka, Vukasa...Sedamdesetih mu je ceo stadion kraj Bistrice pevao: „Naš je Baja bolji nego Džaja“. Da li je zaista bio toliko dobar i kako da jedan takav igrač nije uspeo mnogo više?

  • Baja je bio atraktivan igrač koji je mnogo podsjećao na Džordža Besta, i igrom i načinom životu, u čemu se krije tajna i njegove popularnosti i njegovog „neuspeha“. A u ono vrijeme nije bilo lako otići u drugi klub bez saglasnosti. Igrači su, takoreći, bili vlasništvo kluba, čak ni po isteku ugovora igrač nije bio slobodan u izboru sredine, nego se o svemu pitao klub.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo kroz usporedbu sa detinjstvom današnjih generacija?

  • Djetinjstvo je bilo kao i u vjećine ondašnjih dječaka. Imali smo puno vremena za druženje i igru, na livadama, igralištima i poligonima, dok su danas djeca postali robovi i zavisnici napredne tehnologije – mobilnih telefona, kompjutera, igrica...

Sa 16 godina ste priključeni prvom timu, ko su Vam bili konkurenti, kada ste postali prvi golman? Ko su Vam bili saigrači i kako je izgledala borba za prvoligaški status?

  • Prvi golman sam postao u sezoni 1974/75, a konkurencija je bila više nego žestoka. Dovoljno je samo da spomenem Nikitovića, Ahmatovića, Vukotića, Gilića, Lemajića...Sve iskusni i prekaljeni prvoligaški golmani. Nije bilo nimalo lako postati akamoli ostati prvi golman svih tih godina.  Sutjeska je u ono vreme bila moćan tim, sastavljen od iskusnih i prekaljenih prvoligaških asova poput braće Bakrač, Rojevića, Vorotovića, Novaka Zekovića, Nenezića, Međedovića, Boškovića, Vujadinovića, Krivokapića,  Medina, Bajčete, Kuzeljevića...kasnije: Jocića, Drizića, Krkića, Tupajića, Bursaća, Grbovića, Radinovića, Đurovića, Radovanovića, Komadine...Fenomenalni spoj mladosti i iskustva. Godinama smo bili u vrhu Druge lige, uvek među glavnim kandidatima za najviši rang, da bismo u Prvu ligu ušli 1985. godine posle iscrpljujuće borbe sa OFK Beogradom. Pod vođstvom Milovana Đorića, a igrali su osim mene Bakrač, braća Bajović, Medin, Kuzeljević, Radovanović, Tupajić, Rakojević, Radonjić, Nenezić, Jocić, Bajčeta, Vuković, Zeković, Marušić...

Bili ste među najzaslužnijima za plasman u Prvu ligu, ali ste onda nepravedno skrajnuti na račun pridošlica sa strane? Kako ste to doživeli? Da li Vas je bolelo to nepoverenje? Ima li tu i Vaše krivice?

  • U sezoni u kojoj smo izborili plasman u elitno takmičenje odigrao sam sve utakmice, osim zadnje protiv Borca, zbog povrede. Na 9 utakmica sam proglašen igračem utakmice, tako da sam zaista bio među najzaslužnijima za taj istorijski uspeh. Prvoligašku sezonu sam, takođe, započeo kao prvi golman, ali sam posle petog kola morao u JNA, jer sam 05.11. punio 28 godina, što je bio krajnja granica do koje se mogla odlagati vojna obaveza. Posle utakmice sa Dinamom iz Zagreba, koju smo dobili 1:0, pošao sam u vojsku. Kad sam se posle deset mjeseci vratio iz JNA, došlo je do nesporazuma između mene i tadašnjih čelnika kluba, od kojih su većina bili članovi Komiteta, a sve zbog neizmirenih ugovornih obaveza: stan, rate od ugovora. Zbog toga sam stavljen u drugi plan, a šansu sam dobijao samo onda kada su Sutjesci bili neophodni bodovi, kada je trebalo vaditi kestenje iz vatre. Tada su imali poverenje u mene. Normalno da boli takav odnos, mada, ne krijem da tu ima i moje krivice, da sam ponekad bio previše tvrdoglav.

Da li je tačno da je Sutjeska bila jedan od najboljih platiša u Prvoj ligi sredinom 80-tih i otkud tolika finansijska moć? Jesu li postojali nekakvi specijalni odnosi sa Crvenom zvezdom sa obzirom na veliki broj njenih igrača i stručnjaka kraj Bistrice?

  • Da, bili smo zaista vrhunski plaćeni, u rangu igrača velike četvorke i to je jedan od razloga zašto nijesmo odlazili u veće klubove, a finansirali smo se od privrede Nikšića, koja je bila jedna od najjačih u bivšoj Jugoslaviji.  Sa Zvijezdom smo imali odlične odnose, ne bih znao da li i specijalne, jer to nije bio moj domen. Tako su mnogi Zvezdini igrači igrali kod nas, poput Krkića, Radovanovića, Đurovića, Drizića, Živanovića, Komadine...a bilo je i obrnutih slučajeva poput Ljube Spajića, Vojina Lazarevića, Krivokapića, Radinovića, braće Bandović...

Niste jedini igrač Sutjeske koji je došao u sukob sa klupskim čelnicima? Slično je prošao i reprezentativac Bakrač, bilo je i onih koji su se žalili na neispunjene obaveze. Kakvi su bili odnosi unutar kluba, da li je postojao jaz između starosedelaca i pridošlica?

  • Ja sa Sutjeskom  nikad nijesam bio ni u kakvom sukobu nego sa pojedinim ljudima iz uprave koji su umislili da su sve i svja a da nikada nijesu šutnuli loptu. Što se tiče odnosa starosjedelaca i, kako vi to kažete, pridošlica, odnosi su uvijek bili dobri, bili smo porodica, drugovi i prijatelji. Ostali i dan danas! Kuza, Driza, Bursać, Grbović, Borovnica...sve su to moja braća i prijatelji!

Kako je izgledala ondašnja jugoslovenska liga? Ko su vam bili najveći i najopasniji rivali? Mnogi ondašnji jugoslovenski golgeteri su izlazili pred Vas  kao pred giljotinu, a od koga je najviše strepeo Pero Giljen, ko su bili Vaši „krvnici“ i „dželati“?

  • Kao što je poznato, jugoslovenska liga se kotirala među pet najjačih liga u Evropi. To je vrijeme koje se sigurno neće ponoviti, igranje pred prepunim stadionima, sa velikim timovima i velikim igračima. Najopasniji rivali su bili timovi velike četvorke, a nisu zaostajali ni Velež, Željo, Rijeka, Vojvodina, Vardar, Sarajevo...Svako je tu svakog mogao da pobijedi, nije bilo lake utakmice, a mi smo bili tvrd orah svim tim velikanima. Mnogi su o nas polomili zube, pogotovo kraj Bistrice, gde smo bili gotovo nesavladivi. Od igrača sam se najviše pribojavao Pančeva, Save Miloševića, Darka Kovačevića, Mijatovića, Šukera...

Ko su najbolji igrači sa kojima ste, a ko najbolji igrači protiv kojih ste igrali?

  - Od onih sa kojima sam igrao, najviše cenim Brajana Nenezića, Nikolu Rakojevića, Baju Samatovića, Miodraga Krivokapića, Momira Bakrača, Zorana Vorotovića, Vladu Jocića, a igrao sam protiv, po mom mišljenju, mnogo dobrih igrača: Savićević, Mijatović, Šuker, Boban, braća Vujović, Semir Tuce, Siniša Mihajlović...

- Kako biste sastavili idealni tim od jugoslovenskih fudbalera, bilo da ste ih samo gledali ili igrali sa ili protiv njih? Ko su najbolji jugoslovenski golmani koje pamtite?

  - Enver Marić – Ivan Buljan – Siniša Mihajlović – Vladimir Jugović – Josip Katalinski – Ivica Šurjak – Branko Oblak – Zvonimir Boban – Predrag Mijatović – Dejan Savićević – Dragan Džajić. Od golmana: Enver Marić, Ratomir Dujković, Olja Petrović, Petar Borota, Slobodan Janjuš i Zoran Simović.

  - Pri nabrajanju najboljih golmana izostavili ste Dragana Pantelića, po meni i po mnogim posetiocima našeg sajta, poslednjeg velikog golmana SFRJ. Slučajnost ili imate drugačije mišljenje? Isto tako, u Vašem idealnom timu nema dvojice oko kojih se kod nas vode najveće polemike – Safeta Sušića i Dragana Stojkovića. Kakvo je Vaše mišljenje o njima?

- Za Pantelića je naravno slučajnost, jer je on svakako veliki golman, jedan od najvećih. Bilo je toliko velikih golmana da ih je teško sve popamtiti, sjetiti se, pomenuti, a ne ogrešiti se ni o koga. U to vreme je svaka prvoligaška ekipa imala po tri kvalitetna golmana reprezentativnog kalibra. Da ne nabraja sve, pomenuću slučaj Crvene zvijezde: Stojanović, Ljukovčan, Simeunović...Sušić i Piksi bili su svjetski igrači i svakako zaslužuju mjesto u idealnom timu, kao i mnogi drugi. Zaista ih ne mogu sve nabrojiti. Problem je u tome što je 11 mjesta a stotine asova? Kako se ne ogiješiti ni o koga?!

Pero, Vi ste skoro pet decenija u klubu, zapamtili ste sve tri prvoligaške generacije Sutjeske: Lazarevićevu iz sredine 60-tih, Samatovićevu sa početka 70-tih i Nenezićevu iz druge polovine 80-tih? Kako biste sastavili idealni tim Sutjeske svih vremena? Mislim da po tom pitanju ne postoji niko kompetentniji od Vas.

  • Giljen – Bakrač – Rojević – N. Zeković – Krivokapić – B. Đurović – Rakojević – Lazarević – M. Vučinić – Nenezić – Samatović. U najužoj konkurenciji su još: Poleksić, Mico Bakrač, Vorotović, Radinović, braća Bajović, Radinović, Radonjić, Drago Kovačević, Bulatović, Medin...

Po povratku u Drugu ligu ponovo postajete prvi golman. Branili ste sve do 36. Godine. Čime ste se bavili po  okončanju golmanske karijere i čime se trenutno bavite?

  • Branio sam do 1993. godine, najpre u drugoj, a potom i u onoj krnjoj ligi SFRJ, kao i u prvoj samostalnoj sezoni lige SR Jugoslavije. Bilo je to branjenje za svoju dušu i privođenje dugogodišnje karijere kraju. Sa 36 godina sam okačio rukavice i kopačke o klin nakon punih 20 godina profesionalne karijere. Posle završetka  golmanske karijere završio sam trenersku školu u Novom Sadu i radim kao trener u FK Sutjeska. Od toga sam skoro deset godina, sa pauzama, bio šef stručnog štaba, uglavnom onda kada je trebalo vaditi kestenje iz vatre i kada nije bilo novca za stručnjake sa strane. Trenutno sam u Sutjesci kao šef omladinske škole.

Koja Vam je najbolja i najdraža utakmica u karijeri? Imate li neku evidenciju koliko ste nastupa zabeležili u tih 20 profesionalnih sezona? Ta brojka je svakako jako, jako velika. Nemam pouzdane podatke, ali negde sam pročitao da je Raca Jovanović iz Teteksa sa 18 prvenstvenih sezona jugoslovenski rekorder među profesionalnim fudbalerima po neprekidnom igranju za jedan klub. Vi biste u tom slučaju sa 20 sezona bili ispred njega?

  • Ne bih se mogao odlučiti koja mi je najbolja utakmica u karijeri, jer ipak je u pitanju 20 godina, mnoštvo dobrih utakmica, na mnogima sam proglašen za igrača utakmice, ali najdraža mi je svakako pobeda protiv OFK Beograda u Nikšiću 1985. Od 3:1 kojom smo izborili plasman u Prvu ligu. Pouzdanih podataka o broju odigranih utakmica nemam, nijesam vodio evidenciju, baš kao što ne znam ni ovo za Jovanovića. U svakom slučaju, voleo bih da je to istina i da sam bar u nečemu rekorder, nije to mala stvar.

Da li ste u potpunosti zadovoljni svojom karijerom? Da li je moglo više, bolje, dalje? Da li je tokom karijere bilo ponuda drugih klubova, zašto ih niste prihvatili, da li žalite za nekom od njih? Da li je neka od njih mogla da Vam unapredi karijeru, da Vas uzdigne do reprezentativnih visina?

  • Sigurno da nijesam zadovoljan, jer sam sa svojim talentom i kvalitetom mogao mnogo više. Bio sam pionirski, amaterski, mediteranski, olimpijski reprezentativac one velike Jugoslavije. Od svoje 20. godine u više navrata dobijao sam ponude Zvijezde, Partizana, Dinama, Veleža, Olimpije...a ipak ostao u Nikšiću, jer je Sutjeska tada bila jak klub i dobro plaćala svoje fudbalere, tako da bar sa te strane nismo imali potrebe da idemo u druge sredine. Jer mi smo sve to što su nam drugi nudili imali kod kuće, pa čak i više. Jedino su nedostajali sportski motivi, želja za napredovanjem, za potpunom afirmacijom. Bilo je i brojnih poziva iz inostranstva, iz Porta, Rapida, Briža, AEK-a, Apolona, pa čak i iz Južne Koreje. Žao mi je što nijesam otišao u Zvijezdu, Partizan ili Dinamo, nije da nijesam hteo nego mi klub nije dozvolio, dok sam za Porto sam kriv. Bilo je to 1987, baš neposredno nakon što je Porto osvojio Kup evropskih šampiona, dobio sam poziv preko menadžera Branka Perovanovića, ali nisam otišao. Bilo mi je tada 30 godina, bio sam prestar za nove izazove, nove početke, a Porto je tada već imao dvojicu vrhunskih golmana Poljaka Mlinarčika i portugalskog reprezentativca Ze Beta...

Da li pratite zbivanja u ex jugoslovenskom fudbalu? Šta mislite o današnjim klubovima, ligama, savezima, reprezentacijama? Šta mislite o današnjim golmanima sa ex yu prostora, koga biste izdvojili, ko Vam se najviše dopada?

  • Nezadovoljan sam situacijom u ex yu fudbalu, posebno rezultatima naših klubova u evrokupovima, mada ima opravdanja zbog odliva velikog broja mladih igrača i zbog nedostatka novca. Što se tiče reprezentacija, Hrvatska je daleko odmakla, a najveće razočarenje je Srbija, koja ima mnogo dobrih igrača, ali nema dobru reprezentaciju. Ima mnogo dobrih golmana na ex yu prostorima, a izdvojio bih Slovenca Jana Oblaka, koji je već sada jedan od najboljih golmana na svetu.

Vaš sin je takođe golman. Pre desetak godina slovio je za veliku nadu crnogorskog i evropskog fudbala, ali ipak nije napravio karijeru na nivou očekivane. Gde on danas brani?

  • Vladan je trenutno u Sutjesci, gdje je kapiten tima. Bio je tri godine u Portugalu, u Nacionalu, gdje su Oblak i on proglašeni kao dva najperspektivnija golmana lige. Trebalo je svojevremeno da pređe u Porto, ali se klubovi nisu dogovorili, jer je gazda Nacionala tražio preveliko obeštećenje od 2,5 miliona evra. Potom mu je propao i transfer u Anderleht preko Nenada Jestrovića, iako je sve već bilo dogovoreno a Vladan sam otkupio ugovor od Nacionala. To je bilo one godine kada je Mitrović stigao u Anderleht, a ne znam da li su ta dva transfera u nekakvoj uzročno-posledičnoj vezi.

Vaša Sutjeska je pre par sezona bila šampion Crne Gore, igrala u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ostvarila vekovni san svih generacija kluba sa Bistrice. Pokušajte da uporedite šampionski tim Sutjeske iz 2013. I 2014. sa Vašom generacijom, koja je u SFRJ bila u sredini tabele. Kako bi se završilo eventualno odmeravanje snaga?

  • Bez potcenjivanja ovih momaka, ali razlika je velika. U našu korist! Mi smo bili omladinski prvaci Jugoslavije1976. godine, pobijedili smo u finalu Dinamo, za koji su tada igrali mnogi članovi šampionske generacije iz 1982. Mi smo uveli Sutjesku iz Crnogorske lige u Prvu ligu SFRJ.  Svaka njima čast na šampionskoj kruni, ali okolnosti su sasvim drugačije i neuporedive! Moja generacija bi danas  bila ne samo šampion Crne Gore, nego prvak u bilo kojoj ex jugoslovenskoj ligi, i to ubedljivo!

Ima li nade da se naši klubovi vrate na staze stare slave, šta je neophodno za to? Kakve su Vaše emocije prema bivšoj državi i ligi? Jeste li jugonostalgičar? Jeste li za regionalnu ligu?

  • Proći će dosta vremena dok se našim klubovima vrati stara slava, jer treba mnogo novca i rada, pre svega privatizacija klubova. Jesam jugonostalgičar. Malo je bivših sportista moje generacije koji nijesu, jer smo živjeli u mnogo lijepom vremenu. Jesam za regionalnu ligu, ali proći će mnogo vremena dok se to ostvari, jer politika je davno umiješala ruke u sport i truje mlađe naraštaje

 

Gospodine Giljen, hvala Vam na izdvojenom vremenu!


KOMENTARI


Fudbalske priče