08.05.2017. 21:00 | MESTO I VREME NA KOM JUGOSLOVENSKI LABUDOVI NISU ZAVRŠILI SVOJU PESMU DO KRAJA...

Piše: Dragan Stojić,

Jugosloveni su decenijama uživali odlazeći u Veneciju i Trst. Čuvene šoping ture-kupovina obuće od krokodilske kože i bundi od nerca, činile su srećnim pre svega pripadnice lepšeg pola iz zemlje ’’koka- kola socijalizma’’, dok su muškarci uglavnom služili kao nosači prtljaga, jer je njih od obilaženja prodavnica više zanimao fudbal. Da  bi demonstrirali svoje znanje i veštinu u ovom sportu, spremili su se 1990. godine za put u kontinentalni deo Italije, tamo su bili ubeleženi kao učesnici planetarnog prvenstva u organizaciji FIFA.

Debakli u kvalifikacijama za prethodno Svetsko prvensto i evropsko fudbalsko ’’druženje ’’ 1988. godine bili su dovoljni da Izabranici Ivice Osima  iz domovine budu  ispraćeni tiho i bez naročitih očekivanja, kao da su krenuli u rat iz kog se neće vratiti, iako su obuku u vidu preliminarnog takmičenja prošli bez problema.

Uistinu, jesu Plavi poslati na front, ali ne na onaj na kom se puca iz aviona, tenkova i haubica, već iz voleja, ’’slobodnjaka’’ i  sa bele tačke.

Sastav grupe u kojoj se našla reprezentacija Jugoslavije bio je obećavajući, mada prethodni neuspesi  nisu bili naročito  sigurna pista za poletanje u svetski vrh ’’jata’’ koje je na terenu predvodio Zlatko Vujović.

Arheneprijatelji Nemci, Kafeterosi iz Kolumbije- uvek pod prismotrom domaće mafije, na kraju Emiraćani-puleni bogatih šeika,  poslati sa zadatkom da postižu golove i osvoje skupocene automobile kao nagradu.

Poslednja jugoslovenska bajka napisana na jeziku svih njenih naroda  svoje prvo poglavlje imala je u ’’prestonici mode’’- Milanu, samo što  su ,umesto manekena u Armanijevim odelima i  blještavim cipelama, defilovali  ratnici u dresovima i kopačkama.

U drugom uglu fudbalskog ringa poznatog po dva imena stajali su ’’panceri’’, aktuelni vicešampioni sveta, spremni da posle berlinskog sruše i jugo-zid.

Mada su Klinsman i Feler svojim pogocima  Plave poslali u neutralni ugao na odbrojavanje, za nokaut je bio zaslužan Lotar Mateus, jer se igrač Intera na ’’Meaci’’ snalazio kao Romel u pustinji, osvetio se Bati Živojinoviću z a ’’ubijene’’ sunarodnike, dok  izabrani tim Jugoslavije nije imao tandem sličan Mirku i Slavku, pa je Jozićev gol samo za trenutak podsetio na slavne dane iz prošlosti.

Preostala četiri dana su iskorišćena za oporavak i pripreme, a drugi susret  je zakazan u Bolonji- ali ne da bi bio potpisan  akt o visokom obrazovanju, nego s namerom da  poslednji branioci ’’bratstva i jedinstva’’ zatresu mrežu protivnika.Čuveni ’klovn ’’ Rene Igita i upečatljivi Karlos Valderama predvodili su Kolumbijce s ciljem da ’’gricnu’’ dva boda umesto lista koke i obezbede mesto u drugom krugu.

Važnost susreta osećala se u vazduhu. Bitno  je bilo  doći do pobede, a da li će novinari imati šta da napišu u izveštaju nikog nije zanimalo.

Srećko Katanec je zamalo opravdao ime koje nosi, nadskočio je i sam Triglav, promene rezultata nije bilo-lopta je fijuknula iznad prečke. Jedina izgledna prilika za Jugoslaviju u prvom poluvremenu je otišla u arhivu.

U drugom delu igre u šansi se našao Darko Pančev, ali su Južnoamerikanci našli protivotrov za Kobru sa Vardara i  vreme je prolazilo, a Plavi prerušeni u belo tog 14. juna nisu mogli stići do rezultatske prednosti, tako su Kolumbijci branili Igitin gol kako su hteli. Kako su hteli, ali ne i dokle su hteli , jer  je ’’plavi orkestar’’ počeo trijumfalnu svirku.

Petnaest minuta pre kraja aut je izveo Faruk Hadžibegić, Safet Sušić se našao sam na desnoj strani terena, namestivši nišanske sprave loptu je poslao pravo na junačke grudi Davora Jozića, a ’’kao od brega odvaljeni’’ defanzivac  je poslao bombu i mreža Renea Igite je ličila na Valderaminu kosu. Prst sudije Anjolina uperen na centar , otklonjena dilema- 1:0 u korist Jugoslavije.

Ohrabren stečenom prednošču Robert Jarni je napravio slalom kroz redove Kafeterosa, u blizini kaznenog prostora protivnika majstorski Piksija ostavio samog na boku- usledio je  jedva primetni trzaj tela  kojim je otvorio prostor Sušiću, a Safet je zategao praćku, međutim, umesto kroz vrata čuvara mreže Kloumbije- Bosanac je gađao  okvir gola.

Ubrzo je i Perea namerno igrao rukom, najstrožu kaznu izveo je Hadžibegić, no Igita je za svog dželata izabrao Rožea Milu, pa je prozreo nameru Sarajlije i odbranio udarac sa 11 metara.

Svima od Vardara pa do Triglava je laknulo kad se čuo poslednji zvižduk italijanskog sudije, jer su osvojeni ključni bodovi, što znači da je u univerzitetskom gradu položen važan ispit.

Siguran trijumf u poslednjem meču grupne faze protiv UAE (Pančev 2, Prosinečki, Sušić) bio je presecanje vrpce na otvaranju novog puta koji je vodio u Veronu i megdan sa Špancima.

U ’’gradu ljubavi’’ Piksi Stojković  se fudbalski zaljubio u stadion ’’Bentegodi’’.

Došlo je vreme da se Furiji vrate svi dugovi iz prošlosti, da umesto flaše na glavi Huanita Gomeza pukne ’’petarda’’  iza Zubizaretine gol-linije.

Sve što se desilo do 78. minuta ove utakmice je zaboravljeno. Tad je, ljudi, vreme u fudbalu stalo! Svi su zanemeli  osim Milorada Đurkovića,  čiji ćemo komentar pamtiti dok smo živi, nerođeni će ga  se sećati i mrtvi prepričavati.

Zlatko Vujović je ,teže nego Sizif kamen,  pogurao loptu pred gol Španije, Katanec,kao da mu glava nije pričvršćena za vrat, nastavio akciju dodavanjem u kontrasmeru , tu se našao Stojković, Martin Vaskez je krenuo u blok , Nišlija ga  poslao u horizontalu, ostavivši taman toliko prostora koliko je trebalo da se podigne kreč  između dve stative. Glas Crnogorca u komentatorskoj kabini JRT-a čuo se do neba- strelac  u delirijumu, Zubizareta u šoku.

Kako sve lepo kratko traje, tako je bilo i tada. Uplašeni da će uživo videti Maradonu u četvrtfinalu, u grču su  Osimovi učenici odigrali nastavak susreta i posle šest minuta je Salinas na dodavanje Vaskeza poravnao rezultat i najavio produžetke.

Nije Draganu Stojkoviću bilo dosta slave, želeo je reprizu, osladilo mu se.

Izveo je slobodan udarac sa 22-23 metra, u ’’živom zidu’’ družine Luisa Suareza je kreativac Crvene zvezde pronašao najslabiju kariku, ona se zvala Migel Mićel, sagnut je u odsudnom trenutku bio as Real Marida i lopta je uz samu stativu prošla iza Zubizarete. Minut devedeset treći , pobedonosni pogodak za selekciju države kojoj je smrt bila na pragu.

U bivšem gradu-državi, Firenci,   Argentinci i Jugosloveni  su  bili na pola puta, ne životnog kao u čuvenom Aligijerijevom delu , nego na polovini staze do same završnice.Gaučosi, branioci titule, umesto da budu krotitelji bili su ukroćeni, samo je falilo da Jugosloveni udare žig na Maradonu i njegove saigrače.

Sušiću je u odsudnom trenutku na 5-6 metara od gola Gojkočee lopta otkazala poslušnost, a Dejo Savićević je sa 4 metra prebacio gol .

Još jedan strašan volej Davora Jozića nije završio na pravom mestu, mogao je biti istorijski , zaslužio je momak iz Konjica da ishod bude drugačiji .  Da ostanu nežigosani Argentincima je pomogao i sudija Retlisberger, u 30. minutu je Šabanadžovića prestrogo poslao na tuširanje pre vremena, ne bi  se El Pibe tuširao šampanjcem da je bilo  sudijske objektivnosti.

 S pravom poništeni gol Gaučosima bio je neka vrsta kompenzacije švajcarskog sudije, koji će kasnije biti proteran iz fudbala zbog   preterane emotivne vezanosti za  ’’prljavi’’ novac.

Ni posle dodatnih 30 minuta se rezultat iz oblika krompira nije preoblikovao, pa su o polufinalisti odlučivali jedanaesterci.

Ostaće upamćeno da je Piksi nadmudrio Gojkočeu, ali ne i prečku, da je Ivković dobio opkladu i zaustavio početnički šut Dijega Maradone, Prosinečki i Savićević su bili na visini zadatka i sačuvali nadu da Jugosloveni mogu na noge domaćinu u ’’večni grad’’, kako bi ovekovečili ovu italijansku odiseju.

Pošto je stativa bila neočekivani saveznik Tomice Ivkovića posle šuta Trolja, Dragoljub Brnović i Hadžibegić su došli u šansu da državni tim zemlje od Triglava do Đevđelije podsete kako je bilo 1930. u Urugvaju i 1962. U Čileu.

Nažalost, umesto njih- jedino je Dezoti pogodio mrežu Plavih i šansa je propuštena. Bilo je to poslednje veliko  fudbalsko takmičenje na kom je SFRJ učestvovala.

Nekoliko meseci kasnije buknuo je pravi rat, mreže su ostajale čitave, a duše su se cepale. Umesto pesme,  čuli su se plotuni i fijuci raketa.

Svetsko fudbalsko prvenstvo 1990. godine u Italiji. Mesto i vreme na kom jugoslovenski labudovi nisu završili svoju pesmu do kraja...

Utakmica protiv Argentine


KOMENTARI


Fudbalske priče