22.04.2017. 14:10 | INTERVJU: ZORAN BATROVIć - VREME JE ZA REGIONALNU LIGU

Zoran Batrović - VREME JE ZA REGIONALNU LIGU

 

      Stariji ljubitelji fudbala, bez obzira na današnju nacionalnu i političku netrpeljivost, sa nostalgijom se sećaju prvoligaške generacije  Prištine, koja je 80-tih godina bila tvrd orah za sve jugoslovenske klubove, naročito na svom terenu gde za četiri godine nije izgubila niti jednu prvenstvenu utakmicu. Ali ono što je ostavljalo poseban dojam i po čemu se kosovski prvoligaš razlikovao od svih ostalih jugoslovenskih timova nisu borbenost i požrtvovanje, fudbalsko majstorstvo  Vokrija i Batrovića, jer je u ondašnjoj jugoslovenskoj ligi bilo i tvrđih, čvršćih, borbenijih ekipa, pa i većih fudbalskih majstora, nego uvek dupke  ispunjen stadion, karnevalska atmosfera i  frenetično navijanje prištevske publike, od kojeg su noge klecale i najhladnokrvnijim i najsamouverenijim jugoslovenskim fudbalskim herojima. Poput modernih Bore i Ramiza, Vokri i Batrović mamili su na stadion Pod Dragodanom ljubitelje fudbala svih nacionalnosti, koji su nedeljom popodne zaboravljali na svoje svakodnevne sukobe, podele i zajednički, udruženim snagama navijali za svoj klub, svoj grad, svoju pokrajinu. O fudbalskom fenomenu Prištine, kao i o mnogim drugim ondašnjim i aktuelnim fudbalskim temama razgovaramo danas sa Zoranom Batrovićem, bivšim fudbalerom Budućnosti, Prištine, Partizana..., državnim reprezentativcem.

Zorane, uobičajena je  praksa da se najpre podsetimo karijere naših sagovornika, da mlađim generacijama pokušamo da dočaramo ondašnji fudbalski ambijent. Gde ste i kada započeli svoju fudbalsku karijeru?  

  • Karijeru sam započeo u Zeti iz rodnih Golubovaca, kratko vreme bio u Sutjesci i Bokelju, da bih prvu pravu afirmaciju stekao u Jedinstvu iz Bijelog Polja.  

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i po čemu se ono razlikuje od detinjstva današnjih generacija? Za koga ste navijali kao dečak i ko su Vam bili fudbalski idoli, ljubimci?   

  • Moje detinjstvo je bilo kao iz bajke iako je jedina igračka koju sam imao bila lopta. Lopta je moj život i sve što imam  dugujem njoj, jer sam zahvaljujući njoj obezbedio egzistenciju, stekao prijatelje, proputovao svet...Kao dečak sam navijao za Partizan, a fudbalski uzor mi je bio Džordž Best. Od jugoslovenskih fudbalera voleo sam Džajića, Bjekovića, Šurjaka...To je bilo drugačije vreme, vladalo je zdravo rivalstvo, cenile su se prave vrednosti, nezavisno od toga za koga navijaš...Kasnije, kada sam i sam postao fudbaler i zaigrao u voljenom Partizanu, družio sam se sa igračima Zvezde. Sa Binićem, Stojkovićem, Vasilijevićem, Marovićem...

Prvu pravu afirmaciju stekli ste u Jedinstvu iz Bijelog Polja. Kakvi su Vaši utisci iz tog perioda? Ko su Vam bili saigrači? U kom rangu ste se takmičili?  

  • Moj fudbalski put je bio trnovit, jer nije bilo nimalo lako stići do Prve lige, morao si polako, stepenicu po stepenicu. Danas momci sa 15-16 godina debituju na velikoj sceni, sa 18 godina  odlaze u inostranstvo, sa 22 su već propali talenti i prestari za inostranu prodaju. Onda je to bilo drugačije, konkurencija je bila ogromna, postojala je starosna granica, tako da se nije moglo u inostranstvo prije 28. godine. Ja sam, recimo, sa 19 godina debitovao u Budućnosti i bio ubedljivo najmlađi?...Period u Jedinstvu mi je puno pomogao, jer sam tu započeo profesionalnu karijeru, očvrsnuo, stekao iskustvo i samopouzdanje. Započeo sam kao desni bek i bio prvi strelac ekipe. Imali smo dobru ekipu, ali neću nikoga nabrajati da ne bih koga zaboravio, jer mnogi od njih su napravili dobre karijere.

Period u Budućnosti, Vaši utisci iz tog perioda? Imali ste za današnje prilike nepojmljivo jak sastav sa velikim igračima poput Vujovića, Miročevića, Ljumovića, Radonjića, Vorotovića, Drobnjaka...Kako ste se izborili sa konkurencijom, kako izgleda taj uspon od novajlije do standardnog prvotimca , zvezde ekipe? Koja Vam je najdraža utakmica iz tog perioda? 

  • Već sam govorio o konkurenciji, tako je bilo u  svim klubovima, pa i u Budućnosti. Iako sam počeo od nule i bio okružen sve samim majstorima, ja sam se izborio za mjesto u timu i postao prvi strelac ekipe. Počeo sam kao desni bek, ali samo pola godine kasnije sam prekomandovan kao krilo, lijevo i desno. Nije bilo lako jagnjetu iz provincije izboriti se sa vukovima, a to se odnosi na ljude iz uprave kluba koji su imali svoje ljubimce među igračima i svesno ih forsirali na štetu nas pridošlica. Ali i ja sam imao jednog drugog, moćnijeg saveznika, mene je publika tražila i ubacila u prvu ekipu.  Najdraža utakmica mi je ona u Kupu protiv Hajduka na kojoj sam dao tri gola.    

Već tada ste zapali za oko klubovima velike četvorke. U intervjuu za Tempo iz sredine 80-tih tvrdite da Vas je Džajić jurio sedam godina. Zašto nikada nije došlo do tog transfera i zašto ste, uprkos interesovanju klubova velike četvorke, izabrali Prištinu? 

  • Postojalo je interesovanje, bilo zvanično ili nezvanično, ali, jednostavno se nisu poklopile kockice. Priština je za mene bila izazov, pratio sam ih u Drugoj ligi, znao kvalitet ekipe, znao njihove mogućnosti, predosetio da se tu sprema nešto veliko, posebno...A tu je bila i publika, uvjek pun stadion, to je presudilo i ispostavilo se kao pravi potez! 

Iz današnje perspektive jasno je da je to bio Vaš pravi izbor, jer ste u Prištini stekli pravu i potpunu afirmaciju i postali igrač reprezentativnog kalibra. Kakve utiske nosite iz Prištine,  kako je bilo biti Crnogorac među Albancima? Je li onda nacionalnost bila uopšte važna, da li je već tada postojao jaz, da li se naslućivalo ono što se kasnije dogodilo? Vi ste, recimo, važili za zavodnika, da li su tada bile moguće multietničke veze, ljubavi? 

  • To je najljepši period mog života i mislim da sam time sve rekao.  Nikad nijesam doživeo nijednu, ni najmanju neprijatnost. Samo poštovanje na svakom koraku...To se ne može opisati rečima! Politika me nije interesovala ni tada ni sada, nikad nijesam delio ljude po nacionalnosti, za mene postoje samo ljudi i neljudi! Što se tiče zavodnika, haha, lako je biti zavodnik kad imaš popularnost i voliš provod. Tako da sam se idealno uklopio u sve to, uz puno razumevanje svih trenera koji su me onda trenirali.  Iskreno, imao sam puno drugarica druge nacionalnosti, ali, ponavljam, drugarica i to pravih, velikih!

U kakvim ste odnosima sa bivšim saigračima, je li se tu nešto promenilo? Vas i Vokrija su uvek doživljavali kao tandem, čak i danas, 80-tih ste bili moderni Boro i Ramiz? U kakvim ste danas odnosima, da li su rat i politika uticali na vaše prijateljstvo? Da li biste danas trenirali Prištinu ukoliko biste dobili takvu ponudu?

  • Sa Vokrijem, kao i sa svima ostalima, sam u superkorektnim odnosima i redovno održavamo kontakte. Sa Fadilom se čujem često, naše prijateljstvo traje do dana današnjeg i trajaće do veka, jer je to jedan vrlo dobar, pošten i čestit čovjek..., ljudina kakvih je malo danas. Čast je imati ga za prijatelja!...Već sam imao pozive dosta klubova sa Kosova, ali sam ih sve odbio, ali ne iz nekakvih nacionalnih i političkih motiva, već sam rekao da me politika ne zanima, nego iz čisto ljudskih i sportskih razloga. Predugo sam van fudbala tako da ne bi bilo pošteno ni prema njima ni prema sebi da se prihvatim jednog tako ozbiljnog i odgovornog posla. Ne bih prihvatio ni ovdje (Slovenija), iako sam već imao dosta ponuda.  

Kakvu je ekipu imala Priština, koji su vam bili dometi u prvenstvu i da li se moglo više?   

  • Priština je imala 22 kvalitetna fudbalera, tako da je gotovo bilo svejedno ko igra. Svi su igrali sa velikim motivom i ostavljali srce na terenu,  jer pored onakve publike se i ne može drugačije igrati. Zahvaljujući i igračima i publici završili smo kao peti u prvenstvu, bili najbolji domaćin u ligi, jer kod kuće nismo izgubili niti jednu utakmicu. Ko god da nam je dolazio u goste, znao je da će sa nama teško izaći na kraj, i oni najveći su bili prezadovoljni bodom. 

Šta je presudilo da između brojnih ponuda izaberete onu Partizanovu? Da li je prelazak među crno-bele za Vas bio ostvarenje dečačkih snova? Kakve utiske nosite iz tog perioda? Koja Vam je najdraža utakmica iz tog perioda? Možda trijumf u kupu, prvi nakom tri decenije?   

  • Srce, dobri uslovi, prilika da ponovo zaigram u tandemu sa Vokrijem  i, naravno, Grobari, najbolji navijači na svetu, uz one iz Prištine, odveli su me u Partizan. San svakog igrača sa ovih prostora bio je da zaigra u nekom od klubova velike četvorke, a ja sam, eto, imao sreće da zaigram u onom najdražem, najvoljenijem, klubu za koji sam navijao od malih nogu.  I imao sam tu sreću i čast da najdražem klubu povratim najdraži pehar, na koji se čekalo tri decenije, postigao sam šesti, poslednji gol u  finalu protiv Veleža u velikoj pobedi od 6:1 i time dao svoj lični doprinos tom istorijskom uspehu. 

Put Vas je dalje vodio u Deportivo iz La Korunje, slavni španski klub, koji se tada takmičio u Sekundi, ali koji će samo par godina kasnije postati značajno ime španskog i evropskog fudbala, čak i osvojiti Primeru. Tamo ste zadržali kratko, nepunu sezonu...Zašto, nezadovoljstvo statusom ili nostalgija?  

  • La Korunju sam napustio zbog sukoba sa kapitenom Franom. Balkanski mentalitet koštao me bolje  i duže internacionalne karijere.  Naime, na jednom treningu, dok smo igrali popularnu „ševu“, kapiten Fran uletio mi je klizećim startom i obojica smo završili na travi. Mene je to jako zabolelo i ja sam ga, u revoltu, ne razmišljajući o eventualnim posledicama, udario pesnicom. Ja sam se kasnije izvinio Franu, on je prihvatio moje izvinjenje, ali ne i trener Iglesijas. U sukobu klupske legende i tek pridošlog internacionalca , normalno je bilo da ja izvučem deblji kraj.

Vratili ste se u Jugu i pristupili banjalučkom Borcu. Kakve utiske nosite iz Banjaluke?  

  • Utisci su prelijepi, divan grad, dobar, organizovan klub, dobri saigrači, takođe pun stadion. Prosto da čovjek poželi ostati zauvjek.  Ali moja karijera je već bila na zalasku i nisam više imao ni snage , a ni motiva za nove početke, nova dokazivanja. Zbog toga, a i zbog blizine rodnog doma, prihvatio sam ponudu budvanskog Mogrena,  tada jakog drugoligaša sa prvoligaškim  ambicijama, nameran da tu odigram još par sezona. Ali vremena su se preko noći promenila, Jugoslavija je počela da se raspada, rat je sve potisnuo u drugi plan, nikome više nije bilo do fudbala, stadioni su zvrljali prazni...Ponestalo mi je motiva, pa sam odlučio da okačim kopačke o klin i kažem zbogom fudbalu, koji je bio i ostao sav moj život.  

Šta ste radili po okončanju fudbalske karijere i čime se danas bavite?   

  • Malo sam se bavio trenerskom karijerom, a posle se posvetio sinu. Napravio sam mu stadion i radio sa njim individualno.  

Vaš sin je pre desetak godina najavljivan kao jedan od najvećih ne samo crnogorskih i ex jugoslovenskih nego i  evropskih talenata.  Nije dosegao predviđane visine? Zašto,  gde je zapelo? Gde on danas igra? 

  • Moj sin je sada u slovenačkim Domžalama.  Povrede su ga omele da ne bude ono što su mu svi predviđali. Ali, hvala Bogu,  sada je sve u redu, mlad je, pa neka se dokazuje. 

Da li ste u potpunosti zadovoljni svojom karijerom? Da li je moglo više i dalje? 

  • Kada bih se ponovo rodio, sve isto bih uradio!  

Bili ste jedan od najboljih jugoslovenskih napadača u svojoj generaciji, od vas su strahovali i zazirali svi protivnički golmani i odbrambeni igrači. A od koga ste se vi bojali, ko vam je bio najnezgodniji čuvar?   Koji vam je najlepši gol a koja najbolja utakmica u karijeri? 

  • Jedini igrač od kojeg sam imao kompleks i koji me je dobro čuvao bio je Rojević iz Partizana, sa ostalima sam izlazio na kraj. Najlepši gol protiv vinkovačkog Dinama kada sam igrao za Prištinu,  a najbolju utakmicu ne bih mogao odrediti, jer ih je zaista bilo puno.  Ja sam na terenu uvek ostavljao celog sebe i u svakoj utakmici davao maksimum svojih mogućnosti, volje, znanja. 

Ko je najbolji igrač sa kojim, a ko najbolji igrač protiv koga ste igrali? Kako biste sastavili idealni tim Jugoslavije od fudbalera koje ste gledali, sa kojima i protiv kojih ste igrali? 

  • Izdvojio bih Vokrija, Milka Đurovskog i Vladislava Đukića, jer sam sa njima igrao u tandemu. Mada je u to vreme bilo takvih igračina da nisi znao ko je od koga bolji. Mogao si komotno sastaviti tri podjednake reprezentacije, a da se ni za jednu od njih ne bi smeo zakleti da je ona prava i najbolja! Iz tih razloga ne bih se mogao opredeliti za samo jednu i nazvati je idealnom,  a i bojim se da bih nekog izostavio, zaboravio,  tako da je nezahvalno. 

Kada smo kod reprezentacije, Vi ste za izabrani tim odigrali tek jednu jedinu utakmicu i to u debaklu od 6:1 protiv Škotske 1984. godine.  Kakav je osećaj obući nacionalni dres, da li ste zaslužili više od tog jednog nastupa, da li je to do jake konkurencije, do selektora...? Ko su Vam bili direktni konkurenti za mesto u nacionalnom timu? Da ste, kojim slučajem, danas fudbaler, koliko biste reprezentativnih nastupa imali? 

  • Opet se vraćamo na jaku konkurenciju i ogroman kvalitet koji je ondašnji jugoslovenski fudbal posedovao. Gotovo u svakom klubu bilo je napadača reprezentativnog kvaliteta i tu su samo nijanse i selektorski ukus presuđivali. Iako smo u Škotskoj doživeli debakl, ta utakmica je za mene nezaboravna, jer sam imao čast da obučem dres sa državnim grbom, da reprezentujem svoju zemlju.  Plakao sam dok sam slušao himnu „Hej, Sloveni“...Sada je drugo vrijeme, igra se drugačiji fudbal, tako da je teško odrediti da li bih i koliko reprezentativnih nastupa imao danas.  

Kakve su vaše emocije prema bivšoj državi i ligi? Jeste li jugonostalgičar?   

  • Mnogo sam jugonostalgičan, ali...šta je, tu je. 

Kad kažete da ste jugonostalgičar, šta vam najviše nedostaje iz tog perioda? 

  • Sve!!!  Od mirnog i bezbrižnog života, preko dobrog fudbala, jake lige, punih stadiona do međuljudskih odnosa, uzajamnog poštovanja, tolerancije, iskrenosti.

Pratite li današnji ex jugoslovenski fudbal? Šta mislite o današnjim ligama, klubovima, reprezentacijama? Ima li šanse  da se vratimio na staze stare slave?

  • Pratim, naravno. Sve reprezentacije imaju svoj kvalitet, jer im igrači igraju u jakim klubovima, ligama, gde ih treniraju vrhunski stručnjaci. Sa klubovima je već malo drugačije, preveliki je odliv igrača, nema kontinuiteta. Koliko para, toliko i muzike. Onda kad naši klubovi budu imali mogućnosti da bar tri sezone zadrže tim na okupu i dovedu bar tri dobra pojačanja, moći će ravnopravno da konkurišu bogatim evropskim velikanima.  

Jeste li za Regionalnu ligu?

  • Prvi od svih sam bio za to, pa su me mnogi napadali, jer, tobože, još nije vreme.  Ako sad nije vrijeme, kad će biti? Mi više nemamo vremena za gubljenje. Regionalna liga je moguća, nedostaje samo političke volje za to. Navijači nisu prepreka, jer incidente je lako izolovati. Samo zakon i ništa više! Kad su mogli Englezi, može svako!

Zorane, hvala Vam na odvojenom vremenu i podeljenim uspomenama! Želimo Vam sve najbolje i da Vaša i naša ideja što pre zaživi, da se fudbalsko kolo što pre zaigra od Triglava do Đevđelije!


KOMENTARI


Fudbalske priče