15.04.2017. 16:10 | INTERVJU: I DALJE MISLIM DA JE SVE OVO RUžAN SAN... - MILAN JANKOVIć – JANKO

Milan Janković – Janko

I dalje mislim da je sve ovo ružan san...

On je Milan Janković, bivši fudbaler Crvene zvezde i jedan od najboljih jugoslovenskih halfova 80-tih godina. Već slutim vašu asocijaciju, ali naš današnji sagovornik nije legendarni fudbaler Reala i Anderlehta i državni reprezentativac, nego njegov saigrač,  imenjak i prezimenjak, fudbalskoj javnosti najpoznatiji kao fudbaler Osijeka, gde je sa Milanom Maričićem činio jednu od najboljih jugoslovenskih half linija u drugoj polovini 80-tih. Malo je fudbalskih zanesenjaka koji znaju i koji se sećaju da je Crvena zvezda jedne sezone (1981/82) u svojim redovima imala dvojicu Milana Jankovića: onog poznatijeg, izdanka svoje omladinske škole, i našeg današnjeg sagovornika, talentovanog novajliju iz Bihaća, kome su stručnjaci, u prvom redu legendarni tobdžija Bora Kostić, predviđali blistavu fudbalsku karijeru.  A taj dugajlija iz Bihaća imao je sve preduslove da postane vrhunska fudbalska zvezda, jer je bio, usuđujem se da tvrdim, ništa ili tek malo slabiji igrač od budućeg asa Reala i Anderlehta, što je potvrdio igrama u Osijeku, gde je 1989. godine po ocenama novinarskih izveštača bio najbolje ocenjeni centarhalf i uopšte najbolje ocenjeni igrač ondašnje jugoslovenske lige, po nekim mišljenjima jedne od pet najboljih u Evropi! Ispred  ondašnjih neprikosnovenih gospodara jugoslovenskih fudbalskih šesnaesteraca Petrića, Verlaševića, Vlahovića, Kartalije...i u konkurenciji fudbalskih čarobnjaka i umetnika poput Piksija, Prosinečkog, Mijatovića, Šukera. Ostvarene karijere, klubovi i trofeji nisu uvek najpouzdanije merilo fudbalskih kvaliteta, jer fudbalska karijera nije pravolinijski put, često samo jedno pogrešno skretanje „kod Albukerkija“ može da vas odvede na vrh ili na dno, na sunce ili u senku, u Madrid ili na Island. A jedno takvo pogrešno skretanje naš današnji sagovornik učinio je 1982. godine, kada je, nezadovoljan odlukom ondašnjeg klupskog rukovodstva crveno-belih, na čelu sa direktorom Džajićem, da ga pošalje na kaljenje u neki od prvoligaških klubova, odlučio da raskine ugovor i vrati se u rodni Bihać i matično Jedinstvo. Kako danas Milan Janković gleda na tu odluku i šta misli o o ondašnjim i aktuelnim prilikama u jugoslovenskom fudbalu, kakve su njegove emocije u odnosu na bivšu državu i ligu...

Gospodine Jankoviću, velika mi je čast i zadovoljstvo da Vas ugostim u ovoj našoj novootvorenoj rubrici, kao jednog od junaka svog detinjstva, kao jednog od zapaženijih aktera ondašnje kultne jugoslovenske radio-sapunice „Vreme sporta i razonode“. Nama koji smo nedeljna popodneva provodili uz tranzistore, željno iščekujući i strepeći nad uključenjima iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Rijeke, Osijeka...ne treba dodatno predstavljanje, ali da se zarad mlađih generacija podsetimo Vašeg životnog puta. Gde ste i kada rođeni i gde ste započeli svoju fudbalsku karijeru?

  • Rođen sam 27.04. 1960. godine u Zagrebu, detinjstvo sam proveo u Bihaću, gde sam završio osnovnu i srednju školu i načinio svoje prve fudbalske korake. Naravno, u Jedinstvu, ondašnjem gigantu i bosanskog i jugoslovenskog fudbala, stabilnom drugoligašu, rasadniku talenata,  koji, nažalost nikada nije uspeo da se domogne elitne scene, iako je to kvalitetom i potencijalom zasluživao.

Kako to da ste rođeni u Zagrebu i šta smatrate svojim zavičajem? 

  • Ma mi smo iz Bihaća, ali sam ja rođen u Zagrebu, jer je moja majka imala problema sa prvim djetetom, mojom sestrom, koja je umrla na porođaju, pa su joj lekari preporučili porođaj u Zagrebu, zbog boljih uslova i stručnijeg lekarskog kadra. Inače, čak i danas, nakon dvadesetpetogodišnjeg boravka na Islandu i uprkos hiljadama kilometara udaljenosti, ja sam i dalje Bišćanin.

Uporedite svoje detinjstvo sa detinjstvom današnjih generacija?

  • Moje djetinjstvo, kojeg se uvjek rado sjećam, odvijalo se u Bihaću, u Jablanskoj ulici. Bez mobilnih telefona, kompjutera...Igrali smo fudbal na njivama, igrali se klikera, krali kruške i jabuke kod komšija. Svaki dan nam se nešto interesantno dešavalo, skupljali smo se na jednom mjestu i dogovarali se šta ćemo tog dana raditi. Svi smo imali čudne nadimke:  Dedo, Starti, Piš, Macka, Picin, Keta, Buljo, Micika, Guzi, Dinjo, Pacov, Švabo...Aaaaah!...Bilo je super!

Za koga ste kao dečak navijali i ko su Vam bili fudbalski idoli?

  • Interesantno da sam ja kao dječak navijao za Sarajevo i za Želju. Ne, nije greška, navijao sam za oba kluba, što je danas, u eri usiljenog i nezdravog rivalstva, nezamislivo. Otac mi je poreklom iz sela Kosmaj pored Sarajeva, pa je navijao za klubove iz svog zavičaja, a tu svoju ljubav prenio je i na mene. Ljubimci su nam, također, bili zajednički - Josip Katalinski i Safet Sušić, Škija i Pape.

Iz Jedinstva 1978. godine prelazite u Slobodu iz Bosanskog Novog? 

  • Iz Jedinstva sam otišao sa 18 godina da igram, jer je konkurencija u tada drugoligaškom Jedinstvu bila prejaka.I moj savjet mladim igračima je da idu tamo gdje će igrati. Novac dolazi kasnije. Ako igraš, neko će te primjetiti, ako ne igraš, ne zna te niko!

Kakve su Vaše uspomene na period iz Bosanskog Novog? Čega se najradije sećate iz tog perioda? Ko su vam bili saigrači? 

  • U Slobodi iz Novog sam proveo neke od najljepših trenutaka svoje karijere. Bio sam dvje godine, imali smo super stadion, dobrog trenera – legendarnog Fahru Mustedanagića, dobre igrače i super navijače. Svi su disali i živjeli za Slobodu, rukovodstvo, klub, igrači i navijači bili smo kao jedna familija, što je jedna od prednosti igranja u tim malim sredinama. Tu sam stekao dosta prijatelja, volim taj grad! Kroz Slobodu je prošlo dosta dobrih igrača sa kojima sam igrao: Cerić, Indić, Pobor, Beharić, Dulić, Bašić, Osmanović...

Kako ste iz  uslovno male Slobode dospeli u veliku Zvezdu? Kakvi su Vaši utisci iz tog perioda? Je li Vam žao što niste bili strpljiviji, što niste sačekali pravu šansu?

  • U Zvezdu sam došao iz vojske, iz Raške. Imali smo sportsku ekipu, koja se takmičila u Kupu maršala Tita i gdje smo priredili pravu senzaciju plasiravši se među  16 najboljih ekipa. A bili smo na pragu još veće senzacije, jer umalo  nismo eliminisali veliki Hajduk, višestrukog osvajača najdražeg pehara. Igrali smo 1:1 i izgubili na penale. Ja sam proglašen igračem utakmice i nekoliko klubova je htjelo da me dovede u svoje redove – Trepča, Novi Pazar...Bio sam se dogovorio sa Trepčom, kada je uslijedio poziv koji se ne odbija – iz Beograda, od velikog Dragana Džajića. Odmah poslije izlaska iz JNA sam otišao na pripreme u Trebinje i ostao oko godinu dana u Beogradu? Žao mi je što nisam ostao duže, jer sam imao priliku. Naime, Džajić je pozvao mog oca da iz Bihaća dođe u Beograd  kako bi se dogovorili da potpišem ugovor na 4 godine, ali da me proslede na pozajmicu u Vardar, Galeniku, Vinkovce ili Timok. Mi smo većali, odlučili da odbijemo Džajićevu ponudu i da se vratimo u Bihać... 

Čitao sam da Vam je legendarni Bora Kostić u Zvezdi bio najveća podrška, da je najviše verovao u Vas i savetovao da ostanete. Da li Vam je žao što ga niste poslušali, što niste otišli na pozajmicu. Vaš imenjak i prezimenjak je preko Maribora stigao do velikog Reala, a Vaš prijatelj Slobodan Marović preko Osijeka do Barija? Možda biste i Vi dosegli zvezdane visine?

  • Da, Bora Kostić me je mnogo podržavao i vjerovao u mene i ja sam mu zbog toga veoma zahvalan. Veliki igrač, veliki trener i još vjeći čovjek! Zvezda ostaje moja najdublja rana i vječno ću žaliti za tom propuštenom šansom, Danas mislim da sam trebao ići na pozajmicu, jer bih išao kao Zvezdin igrač, što je samo po sebi prednost i otvara mnoga vrata.

Po čemu ćete pamtiti period proveden u Jedinstvu iz Bihaća? Ko su Vam bili saigrači i u kom rangu ste se takmičili? Kako ste dospeli u Osijek?

  • Vratio sam se u Jedinstvo koje je tada igralo u Drugoj ligi Zapad, tu sam ostao dve godine, postao kapiten ekipe. Igrali smo protiv zrenjaninskog Proletera i  čuo sam da Ljupko Petrović dolazi na utakmicu da me gleda. Pobijedili smo 3:0, ja odigrao odlično, Ljupko i predsjednik Osijeka sačekali su me poslije utakmice, otišli kući kod mojih roditelja, dogovorili suradnju...Već sutradan su me kontaktirali Željezničar i tuzlanska Sloboda. 

Iz današnje perspektive, da li je prelazak u Osijek bio pravi potez po Vašu dalju karijeru? Zvao Vas je i Željo, klub za koji ste navijali? Jedan od dva, haha? U Želji biste, recimo, bili bliži Osimu a kasnije i reprezentaciji? Zašto Osijek, uprkos tome što je dao pregršt asova, reprezentativaca (Šuker, Džeko, Karačić, Kalinić, Lulić, Kasalo, Žitnjak, Vlaović, Pakasin...) nije uspeo da ostvari bolji plasman, da se uzdigne u sam vrh, da se plasira u Evropu? Je li to zbog jačine lige (po mnogima među pet najjačih u Evropi) i zdrave konkurencije ili do nesportskih, zakulisanih radnji, nacionalnih ključeva, urote velikih?

  • Da pređem u Želju dijelilo me samo 24 sata, bila je srijeda kad sam se dogovorio sa Osijekom, a u četvrtak su me zvali iz Želje. U Osijeku mi je bilo kao kod kuće, super su me svi prihvatili, a posebno navijači. Poslije 2 godine dobio sam i stan, a  supruga posao u banci, često su mi dolazili prijatelji iz Bihaća, donosili baklave i suho meso, gdje smo poslije utakmice odlazili u Baranju na muziku, da proslavimo pobjede, a posebno one nad Hajdukom i Partizanom? Za Osijek je bio veliki uspeh da se plasira između 5. i 7. mesta, iza velike četvorke. Liga je bila mnogo jaka, konkurencija velika: velika četvorka, Velež, Željo, Sarajevo, Vojvodina, Vardar, OFK Beograd, Rijeka, tako da je uspeh bio plasirati se u tu ligu, izboriti opstanak, akamoli biti u vrhu tabele, izboriti Evropu. Mutnih radnji je svakako bilo, ali u mnogo manjoj meri nego što današnji nacionalisti i jugomrsci to pokušavaju predstaviti...Nikad više takve lige, takvih klubova i tolikih asova na jednom mestu.

Bili ste 1989. godine najbolje ocenjeni centarhalf i najbolje ocenjeni igrač Prve lige. Zar to nije bilo dovoljno da zaigrate za reprezentaciju? Je li bilo poziva, ponuda, obećanja?

  • Da, bio sam najbolje ocenjeni  igrač lige te 1989. Imao sam 3-4 ponude iz inostranstva, od turskih i grčkih klubova, ali sam te ponude odbio. Transfer je trebalo da iznosi oko 200 000 ondašnjih maraka, od čega bi polovina pripala meni, a polovina Osijeku. Međutim, nije mi se dopalo to što je ta suma trebalo da se isplati u 2 rate i poučen lošim iskustvom nekih ondašnjih jugoslovenskih internacionalaca odlučio da odbijem te ponude...Reprezentacija je ostala moj nedosanjani san. Na utakmici protiv zagrebačkog Dinama u Osijeku selektor Osim je došao lično da me gleda, što znači da me je imao na oku, u planovima, razmišljao o meni...Ali ja jednostavno nisam imao sreće, povredio sam se na utakmici zadnjeg kola (ukršteni ligamenti), pauzirao deset meseci, gde su neki drugi igrači prigrabili i iskoristili svoju šansu.

 

Ocene govore da se retko koji prvoligaški napadač pored Vas naigrao. Ali ko su Vam bili najnezgodniji rivali? Ko su najbolji jugoslovenski igrači sa kojima a ko najbolji protiv kojih ste igrali? 

  • Najteži i najnezgodniji za čuvanje bili su mi Radmilo Mihajlović, Željko Janović i Milko Đurpvski, najbolji igrači sa kojima sam igrao Davor Šuker i Ante Rakela, a najbolji protiv kojih sam igrao Dejan Savićević i Zvonimir Boban. 

Kako biste sastavili idealni tim od jugoslovenskih igrača koje ste gledali, sa kojima i protiv kojih ste igrali?

  •  1. Miroslav Žitnjak, 2. Jasmin Džeko, 3. Slobodan Marović, 4. Slaviša Jokanović, 5. Boško Đurovski, 6. Slaven Bilić, 7. Zlatko Vujović, 8. Dejan Savićević, 9. Davor Šuker, 10. Zvonimir Boban, 11. Nikola Nikić.

Kako je tekla Vaša karijera posle Osijeka? 

  • Luka Kostić, moj bivši saigrač iz Osijeka, pozvao me da dođem na Island, gde je on već bio već par sezona. Otišao sam 21. januara 1992. godine, na mjesec dana, da vidim kako je i ostao 25 godina. Igrao sam u klubu UMGF Grindavik 7 godina, šest godina bio kapiten ekipe, 1994. godine ušli smo u Premijer ligu Islanda. U tih sedam godina tri puta sam proglašen najboljim igračem kluba (1993, 1995, 1997), a 1997. i sportistom grada, i to u 37. godini života!

Šta ste radili po okončanju fudbalske karijere i čime se danas bavite?

  • Po okončanju igračke započeo sam trenersku karijeru. 1999. godine preuzeo sam svoj raniji klub Grindavik, 2001. godine osvojili smo treće mesto u prvenstvu i plasirali se u Intertoto kup, gde smo igrali sa azerbejdžanskim Bakuuom i Bazelom. 2003/04. preuzeo sam Keflavik, sa kojim sam osvojio Kup Islanda, što je, moglo bi se reći, najveći uspeh u mojoj trenerskoj karijeri. Danas sam u Grindaviku, gdje radim kao trener.

Imate li bilo kakav kontakt sa današnjim jugoslovenskim fudbalom i da li biste voleli da radite u nekom ex-yu klubu? 

  • Nemam nikakav kontakt sa današnjim jugoslovenskim fudbalom, osim što pratim rezultate i dešavanja u mojim klubovima – Jedinstvu, Slobodi, Krajini, Crvenoj zvezdi i Osijeku i pratim ligu Bosne i Hercegovine. Sanjao sam nekada da budem trener u bihačkom Jedinstvu, jer je to moja prva ljubav. Sada je kasno za to, ali sam njihov veliki navijač!

 

 

Kakve su vaše emocije prema nekadašnjoj državi i ligi? Jeste li jugonostalgičar?

  • Jesam jugonostalgičar? A i šta bih ja Srbin iz Bosne  rođen u Zagrebu mogao biti do Jugosloven?! I dalje mislim da je sve ovo ružan san, koji će proći i da će sve biti kao nekada. Ali nije...Ne prolazi... Ali ostali su prijatelji u svim državama koji mi mnogo znače.

Gde Vas je zatekao rat i kako ste sve to preživljavali?

  • 1991. godine poslije prvenstva iz Osijeka sam otišao u Bihać kod roditelja na odmor. U međuvremenu su počeli sukobi oko Osijeka tako da i da se nisam mogao vratiti, ostao sam u Bihaću, igrao za Krajinu iz Cazina tri mjeseca, ali kada su se i u Bihaću počele osjećati trzavice, spakovao sam se i otišao na Island. Mislio sam privremeno, na mjesec dana, ali to privremeno eto traje 25 godina i, svi su izgledi, potrajaće do vijeka. Kada je rat počeo, bio sam na Islandu i to je najteži period u mom životu.  Gledali smo stalno TV i bili na telefonskim linijama sa rodbinom. Svje je bilo u drugom planu, pa čak i fudbal, zbog čega sam te 1992. godine igrao slabo, ali su u klubu imali razumevanja, istrpeli me, a ja sam im se kasnije pošteno odužio.

Šta mislite o današnjim ex yugoslovenskim ligama, klubovima i reprezentacijama i ima li nade za „naš“ fudbal?

  • Nade za naš fudbal ima! Ali treba prvo da se sredi stanje u državama, pa u savezima, u sudijskim organizacijama...jer niko nema više talenata od ex Jugoslavije!

Znam da je danas ogromna razlika  između Islanda i zemalja Regiona, da je „gore kod vas hladno, ali standard“, ali pokušajte da uporedite današnji Island sa nekadašnjom Jugom. Gde je lepše živeti, šta Vas je više grejalo – topla slovenska duša ili hladni bogati sever? Zašto ogromna većina bivših jugoslovenskih asova radije ostaje da živi u belom svetu, od Australije do Islanda i od Tokija do Los Anđelesa, nego da se vrati u svoju domovinu, u svoje klubove? Jesmo li time svi na gubitku?

  • Da ljudi normalno žive u Jugi, mnogi bi se vratili. Otišao sam na Island sa 32 godine, a za život u Bihaću, Novom i Osijeku mogao bih da napišem 4 knjige. Život u bijelom svijetu je težak, ali ljudi neće to da priznaju, možda zbog komšija, zbog sujete, samopoštovanja. Srećan sam što sam najbolje i najljepše godine preoživeo u Jugi!

Jeste li za regionalnu ligu?

  • Normalno da sam za takvu ligu. Svako koje igrao nekadašnju zajedničku ligu, ne može biti protiv nje, jer zna koji je to kvalitet, koje rivalstvo, koji naboj, koja slast pobede,  kako je igrati pred punim a kako pred praznim tribinama. Ali smatram da je još rano za takvu ligu i da će trebati još mnogo vremena da ona postane moguća.  Srcem i emocijama sam za, ali mi razum i logika govore drugačije.

Da rezimiramo: da li ste u potpunosti zadovoljni svojom karijerom? Da li je moglo brže, dalje, više? Da ste ostali u Zvezdi? Da ste prešli u Želju? Imali ste i ponudu Dinama? Trebalo je da zajedno sa Šukerom u paketu pređete na Maksimir?

  • Trebalo je da zajedno sa Žitnjakom pređem u Dinamo, ali se klubovi nisu dogovorili. Verovatno je visina obeštećenja bila prepreka. Što se tiče moje karijere, svakako je moglo bolje, moglo je i dalje, ali...Moglo je i gore? Čovjek pored talenta, znanja i učenja, treba da ima i sreće? Ja sam je i imao i nisam. Kad sam bio na vrhuncu karijere, imao sam ponude iz Turske, Grčke, Francuske, iz Dinama, bio sam i u planovima selektora Osima, u zadnjem prvenstvenom kolu doživeo sam strahovitu povredu posle koje su me čak i otpisivali.  Pauzirao sam deset meseci, ali sam se oporavio, počeo ponovo igrati, našao angažman na Islandu. I mislim da sam tada imao sreće, našao sam svoj mir, spokoj. Srećni smo ovde, sin Marko mi je igrao za reprezentaciju Islanda do 19 godina, trenutno igra u Norveškoj. Ćerka Jovana je igrala za A reprezentaciju Islanda u košarci, trenutno živi u Nemačkoj. 

Da li biste voleli da Marko zaigra za neku od ex yu reprezentacija i za koju?

  • Kada bi mi sin imao reprezentativnih kvaliteta, ja bih voleo da igra za Bosnu. Juga je bila moja zemlja, a Bosna je moj zavičaj.

Sa kim ste od bivših saigrača i rivala u kontaktu? Jesu li ratna dešavanja i nacionalizam uticali na međuljudske odnose i igračka prijateljstva? 

  • Najviše sam u kontaktu sa Marovićem, Šukerom, Nikićem, Kukurićem i Amarom Osimom. Sa svima sam uglavnom ostao u dobrim i prijateljskim odnosima, ali daljina čini svoje, retko se viđamo. 

Janko, hvala Vam na odvojenom vremenu i ukazanoj časti u ime naše stranice i svih iskrenih ljubitelja fudbala širom bivše domovine! Zadovoljstvo Vas je bilo nekada gledati a danas slušati. Svako dobro u životu! 

 


KOMENTARI


Fudbalske priče