12.07.2018. 12:01 | RUŠENJE FUDBALSKE MONARHIJE 1990: VEČE KAD SU KRALJEVIĆI POSTALI PROSJACI

RUŠENJE FUDBALSKE MONARHIJE 1990: VEČE KAD SU KRALjEVIĆI POSTALI PROSJACI

Piše: Dragan Stojić

Kruna protiv petokrake. Monarhija naspram  republike. Španci nasuprot Jugoslovenima.

Španski građanski rat?  Ne. Niti je imalo veze s tim, mada se mora priznati da je u pitanju bila iscrpljujuća, rovovska borba.

Beli, Kempes, Lara. Ilegalci? Otpisani? Ma kakvi.

Moglo bi se pomisliti i da je reč o španskoj sapunici, mnogo likova i različitih sudbina na jednom mestu. Doduše, malo epizoda, samo dve, ali u ukupnom trajanju od 3,5 sata. Međutim, nije  ni to!

Da pomognemo. Vrhunski sport, Orvelova teorija. Rat bez pucanja.

Fudbal? Naravno, vidite da znate!

Jesen 1990. godine s nekim, bolje reći za nekim je morala plakati, a kandidati za to su u 2. kolu Kupa UEFA bili fudbaleri Real Sosijedada iz Donostija - San Sebastijana i beogradskog Partizana.

Posle kupanja na Malti u uvodnom kolu trećeg po značaju evropskog klupskog takmičenja u to vreme, predstavnika Jugoslavije čekao je put u grad filma. Znali su puleni Miloša Milutinovića da pod reflektorima stadiona Atoća od glume neće biti koristi i da je realnost jedino bitna, a ona se ocrtavala na semaforu.

Realno je bilo da mlađani Predrag Mijatović u situaciji ’’1 na 1’’ savlada Hozea-Luisa Gonzalesa, a to se nije dogodilo, jer je promašio okvir gola iz blizine. Klub malog  ’’kraljestva’’, premala pozornica za buduću zvezdu velikog, onog madridskog, pa monarhija nije bila srušena.

Priliku da učini suprotno od svog saigrača imao je i Slađan Šćepović, garda  u kopačkama ispred Gonzalesa je i ovoga puta sačuvala vladara njihove gol-linije, pa je sve do poslednjih trenutaka utakmice rezultat ostao nepromenjen.

Huan Antonio Laranjaga, popularni Lara, nije rođen u gradu koji krasi uvala La Konća, ali je rastao  u fudbalskog kolevci San Sebastijana, tako da je iskoristio činjenicu da su se posle centaršuta iz slobodnog udarca igrači Partizana međusobno sudarili, pa je topovskim udarcem s 12 metara u gornji ugao zaljuljao mrežu iza Pandurovićevih leđa, stvorivši rezultatsku uvalu na štetu gostujućeg tima.

Vremena za popravni u prvom susretu nije bilo, ostalo je da se u revanšu na Topčiderskom brdu ’’kraljevima’’  skine kruna.

Prednost iz prve utakmice Real Sosijedadu nije garantovala prolaz u treću rundu, jedna ozbiljnija greška  svela bi ih na nivo prinčeva, dok je klubu sa stadiona JNA u ruke ubačen vruć krompir, a zalogaj istog bi srušio snove o oblačenju carskog odela u Milanu, gradu mode, jer je boljeg iz ovog duela put vodio u ring sa Interom.

Po završetku prvih 45 minuta igrači španskog kluba su bili bliži tome da im krojači uzmu meru i sašiju imperatorske odore, a družina iz Humske 1 da kao prosjak okonča još jednu evro-sezonu pre Nove godine.

Drugi deo igre stao je u 3 minuta, cela utakmica u par stotina sekundi duže. Sve se odigralo dok si rekao ’’Beli!’’.

Goran Bogdanović , jedan od majstora ’’bicikle’’, bio je fudbalski , a ne biciklistički as, međutim, to niko ne bi rekao, jer je posle kornera koji je izveo Josip  Višnjić, odbijene lopte iz kaznenog prostora ekipe u plavoj opremi, kao na Vuelti provozao nekoliko Španaca, da bi se prgavi Irac Oldridž ’’našao  pametan’’ i pokosio ga kao detelinu bez 4 lista.

Sa 18 metara od GonzalesaVišnjić - nedugo posle toga  internacionalac u Primeri i aktuelni trener Erkulesa, servirao trulu višnju gostima, ispalio projektil kroz živi zid, čovek kog i danas proklinje Miroslav Đukić je uspeo samo da odbije loptu na 7 metara od sebe, a kapiten Goran Stevanović se pred mrežom osećao kao danas njegova naslednica Jovana u dresu reprezentacije Srbije , nije se upecao, već je glavom smečovao u metu za vođstvo Partizana u ovoj bici i poravnanje rezultata u ratu dveju ekipa.

Konkistadori su tog trenutka bili usporeni u osvajanju Topčidera, u tom delu Beograda se kuje novac, a ne mačevi, u skladu s tim  ubojitost im je anulirana. S druge strane, reprezent Jugoslavije u svojim redovima nije imao čoveka koji bi Valjak vozio u pobedničkoj brzini i jedino rešenje se zvalo penal-serija.

Oko kreča je igran flamenko, jer su gotovo svi izvođači jedanaesteraca bar na jedan dan osetili čari Pirineja tokom svojih karijera.

Menćaka i Višnjić su posle 1. serije počeli pakovati kofere za put u Italiju. Potom je nesrećni Džon Oldridž želeo da prođe na crveno svetlo, Pandur ga je kaznio izvanrednom odbranom, a Šćepović saznao kako je bilo Piksiju u Firenci 4-5 meseci ranije.

Lasa je suspendovao Pandurovića poslavši ga u kontra stranu, a Budimir Vujačić  Gonzalesa u ’’mišiju rupu’’, i posle 3 serije je egal i dalje prkosio.

Kad se Pandurović vratio ’’na službu’’ i panterskim skokom onemogućio Bengoečeu da pogodi mrežu, a Gordan Petrić iz Čilea poneo znanje španskog s fudbalskim dijalektom i doveo klub osnovan 1945. pred Sezam narednog kola Kupa UEFA, kucnuo je čas da se s leda skine sangrija.

Goriz je, doduše, razbio prvu čašu i odložio nazdravljanje, zatim je nastupio čas za konačnu degustaciju.

Umesto iz argentinskog Rozarija, Partizan je svog Kempesa doveo s Karaburme s namerom da trijumfalni prsten stavi na ruke svojih saigrača. Milan Đurđević je izvršio zadatak, šutirao je visoko, ni da je Spajdermen španski golman ne bi mogao da stigne tu loptu i sve je bilo gotovo.

Čigra Milutinović je mogao da se okreće od sreće, Špancima se okretalo u glavi, a igrači u crno- belim dresovima su znali da moraju na kurs nemačkog, jer ih je na ’’Meaci’’ čekao nemački trio.  Gracias, Partizan(e)!


KOMENTARI


Fudbalske priče