11.04.2017. 20:10 | JUGA JE BILA NAJBOLJA DRŽAVA NA SVETU - SENAD LUPIĆ INTERVJU

Senad Lupić, legendarni as Borca, o karijeri, propuštenim prilikama, nedosanjanim snovima, nekadašnjoj državi, aktuelnim fudbalskim prilikama...

                 Kažu da je statistika ko bikini, pokazuje mnogo, ali ne otkriva sve, sakriva upravo ono najlepše, najdragocenije, otkriva formu al’ sakriva suštinu. Primer za to je i karijera našeg današnjeg sagovornika. Iza jednog jedinog prvenstvenog nastupa u  jedinoj prvoligaškoj sezoni  bugojanske Iskre krije se karijera čoveka koga i dan-danas, nakon gotovo tri decenije od raspada nekadašnje zajedničke domovine,  pamte svi iskreni ljubitelji  fudbala bez obzira na klupsku i nacionalnu pripadnost i koga podjednako poštuju i navijači banjalučkog Borca, kojima je doneo prvi i najvredniji  trofej u klupskoj istoriji i navijači Zvezde kojima je „oteo“ unapred viđen i pripisan pehar. Senad Lupić – strelac jedinog gola u finalu Kupa 1988, kojim je tadašnji drugoligaš iz Banjaluke priredio jednu od najvećih senzacija u 45 godina dugoj istoriji najmasovnijeg  jugoslovenskog fudbalskog takmičenja pobedivši aktuelnog državnog i budućeg evropskog i svetskog šampiona – Crvenu zvezdu.

Senade, primite iskrene pozdrave u ime fb stranice i sajta Istorija ex yu fudbala i u ime svih iskrenih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu od Triglava do Đevđelije.  Verujem da velikoj većini naših posetilaca nije potrebno posebno vas predstavljati, ali da se zarad mlađe publike podsetimo vaše karijere. Kada ste i gde rođeni, gde ste odrasli i kakvi su bili vaši fudbalski počeci?

  • Rođen sam 28.03.1966. u Omeragićima kraj Dervente, karijeru sam započeo u  pionirima Tekstilca, tadašnjeg  republičkog ligaša, koji bi danas, odgovorno tvrdim, sa lakoćom pobedio sve aktuelne premijerligaše i nadmoćno osvojio prvenstvo BiH. Sa 16 godina debitovao sam u seniorskoj konkurenciji kao prvotimac Poleta iz rodnih Omeragića kao najmlađi fudbaler tadašnje Opštinske lige. Taj klub više ne postoji, baš kao što ne postoji ni država u kojoj se takmičio, ali će oni uvek imati posebno mesto u mom srcu. Igrao sam jednu godinu, a onda nerado prešao  u omladince Tekstilca. Šta ćeš, takav sam, uvek sam se suviše vezivao za ljude, mesta, klubove i teška srca menjao sredine, navike, što me je velikim delom koštalo bolje i uspešnije karijere. Za omladince Tekstilca odigrao sam jednu jedinu utakmicu, što je bilo dovoljno da me Ivica Mioč, nekadašnji fudbaler Sarajeva u generaciji Ferhatovića i Biogradlića a tadašnji trener Tekstilca, zapazi i prekomanduje u prvi tim. Veliiiki čovjek i trener, takođe jedan od onih kakvi više ne postoje...čovek koga smatram svojim fudbalskim ocem. Nažalost, posle samo jedne polusezone Mioč je otišao a na njegovo mesto došao Sulejman Kulović, legenda Željezničara, ali promena trenera nije bitnije  uticala na moj status, ja sam i dalje bio standardan, te, iako najmlađi, među najboljim i najzapaženijim prvotimcima. Na kraju sezone odlazim u vojsku,  a po odsluženju vojnog roka imao sam tu sreću da je  za trenera Tekstilca ponovo imenovan Mioč,  koji je bezrezervno verovao u mene i koji me je najviše razumeo kao igrača.  On je procenio da mi najbolje leži uloga centarfora i, na moju i njegovu veliku sreću, pogodio, za jednu polusezonu postigao sam 19 golova od 25 timskih! A kako se dobar glas daleko čuje, moje igre i golovi odjeknuli su čak do Zagreba, pa su po mene došli ljudi iz velikog Dinama...

Senade, da zastanemo za trenutak. Kakvo je bilo vaše detinjstvo, možete li da uporedite sa detinjstvom današnjih generacija? Ima li razlike između ta dva načina odrastanja?

  • Ima razlike kako da nema. Mi smo živeli bezbrižno, nije bilo interneta, telefona i svih tih virtuelnih ..anja. Namažeš krišku hleba kremom ili džemom i sa rajom na stadion...Lepota! To je nešto najlepše i najdraže čega se u životu sjećam. Današnja deca nemaju ništa sem neta, fb, društvenih mreža...imaju sve na dohvat ruku, ali nemaju ništa, nemaju uspomena...

Da se vratimo vašoj karijeri. Veliki Dinamo, koji je tada bio u fazi formiranja šampionske generacije došao je  po vas? Niste otišli? Zašto?

  • Bježao sam danima da ne bih otišao u Zagreb, jer čovjek ne može pobeći od samoga sebe. Na kraju sam ipak otišao. Kad sam došao na Maksimir, zatekao sam tamo još 200 mladih igrača koji su, poput mene, takođe, bili na probi, što me je u prvi mah uplašilo i ohladilo. Ali na probnoj utakmici protiv, mislim, Mladog milicionera dam tri gola, na drugoj još dva i veliki Ćiro Blažević između 200 potencijalnih kandidata izabere samo mene i jednog malog Zagorca, desno krilo (Hohnjec) i povede nas na turneju u Nemačku. Marko Mlinarić i Dragan Bošnjak su predvodili ekipu. Dve utakmice u Nemačkoj, u Štutgartu i Rojtingenu, ako se dobro sjećam, igram oba puta drugo poluvreme i postižem na svakoj po tri gola. Vratimo se...Ćiro me zagrli i kaže: „Senade, ti ćeš biti novi Halilhodžić. Idi kući po oca, da potpišeš ugovor“. Pozove Abida Kovačevića, koji je tada bio u Dinamu, i ponovi to sve pred njim. Niko sretniji i niko uplašeniji od mene, sa jedne strane plaćen stan i 6 miliona za četiri godine, a sa druge strane velika odgovornost jer treba opravdati poverenje jednog Ćire! Ali odem kući i isti dan dođu po mene ljudi iz Kozare i za dve sezone ponude tri puta više para i to unapred, u kešu. Dugo sam se premišljao i na kraju potpisao. Ni sam ne znam zašto...Valjda lova...Nisam imao ni savetnika ni menadžera, sam sam odlučivao, sam birao, sam grešio...U Kozari sam proveo dvje sezone iz snova, druga liga, saigrači raja, grad za živjeti da ne povjeruješ... I opet Dinamo dođe po mene, predsednik Pavlović me moilio, ubjeđivao, ali ja sam ih ponovo odbio. Razmišljao sam: „Tek mi je 21 godina, čemu žurba, ako budem nastavio sa takvim igrama, biće vremena za Dinamo ili neki drugi veliki klub.“ Nakon dve sezone Velimir Sombolac mi kaže: „ Senade, evo ti stan u Gradišci, ostani da živih i igraš tu.“ Velimir, Veliki Veljo, član Partizanovih beba. Volio me kao sina... Ali ja uvjek lud. Zvali su me i Čelik, Željo, Sarajevo, Vojvodina, vinkovački Dinamo...ali ja odem u Iskru, jer sam znao da ćemo ući u Prvu ligu. Znao sam ekipu, a, vala, su se i pošteno isprsili, platili su 30 000 maraka za dve sezone.Igrao sam  prve sezone kada smo izborili plasman u Prvu ligu, ali nisam bio standardan, jer me je trener Blagoje Bratić forsirao na desnom krilu, pošto  je pozicija centarfora boila rezervisana za Stojanču Idića, što meni nije odgovaralo. Zbog toga sam te sezone imao samo polovičan učinak i upisao 17 ligaških nastupa. Imao sam maler  da sam se na prvoligaškom derbiju protiv Sutjeske povredio, Bakrač mi je odnio koljeno, zbog čega sam pauzirao narednih 6 meseci i ostao na tom jednom prvoligaškom nastupu. Ali po onoj narodnoj „ da u svakoj nesreći ima nečeg dobrog“, ispostavilo se da je ta povreda najsrećniji dan u mom životu, jer sam „zahvaljujući“ njoj stigao u Borac , što je, po meni, najbolji i najuspešniji deo moje karijere. Posle 6 meseci dobijem poziv Đorđa Geruma da pristupim Borcu. Inače, ja sam još iz Kozara mogao da pređem u Borac, ali me je finansijski momenat odveo u Iskru. Borac je nudio 15 000 maraka za četiri sezona, a Iskra 30 000 za dve.  Ima razlike,  zar ne?...U Borcu sam proveo četiri nezaboravne sezone – Jedinstvena druga liga, pa Prva liga, pa Kup pobednika kupova...Imali smo ekipu koja se nije bojala ni Real Madrida...Možda će nekome ovo zvučati smješno, ali tako je, znam...Godinama smo igrali zajedno, znali se u dušu, znali ko kako diše, ginuli jedan za drugoga...Današnji fudbal više nije isti, danas je to sve drugo...Postigao sam sve odlučujuće golove za sve plasmane u više rangove, pa i onaj u Beogradu. 19 golova sam dao te sezone i svi su mahom bili odlučujući, presudni...

Da se zadržimo malo na tom beogradskom, koji vas je i uveo u istoriju, uvrstio vas u društvo fudbalskih besmrtnika. Kako ste se pripremali za susret sa velikom Zvezdom, da li ste verovali u podvig, u pobedu?

  • U Beogradu nas je pred  „Hotelom Jugoslavija“ dočekalo 20-ak novinara, od kojih niko nije znao naša imena, tako da sam morao lično da im se predstavim prezimenom. U tom istom hotelu Piksi, Prosinečki, Binić i kompanija, koji su onda sejali strah prvoligaškim terenima. Gledam ih, i gledam Krivokapića i Radovanovića...K’o od brega odvaljeni! Kontam da tu snaga ne prolazi, ali u isto vreme kontam da sam brži od njih...U to vreme bio sam cimer sa Suadom Beširevićem, ali tu noć trener Fazlić nas razdvoji i mene stavi u sobu sa Šijakovićem da ja i Suljo ne bismo celu noć igrali šah. Šijak celu noć mirno spava, hrče, jere zna da neće igrati, može mu se, a ja celu noć nisam oka sklopim , samo gledam u ogledalo, bodrim se i kažem sebi: „Ako si zaslužio da daš gol, daćeš ga“. A verujem da jesam, jer, mislim, da u Jugi nikad nije bilo poštenijeg igrača od mene; volio sam suigrača kao braću i uvijek se bunio protiv nepravednih trenera. Tako razmišljajući, dođe mi u glavu akcija kako ću dati gol, baš onako kako se i dogodio, s tom razlikom da sam ja predvideo da će centaršut zavrnuti Malbašić.  Sve ono što ste vidjeli u akciji, ja sam imao u mozgu dan prije utakmice. Ovo nije luda priča nego istina, kunem se. Ujutro siđemo dole u hol, novinari se rastrčali,  pitaju za očekivanja, traže prognoze, a ja im doslovce kažem ovako: „ Slušajte, Crvena zvezda je gigant, ali mi smo krv prolili do finala i pobjedićemo, odlučiću pobjednika, daću gol glavom, tako je zacrtano na nebu i tako će biti“. Valjaju se od smijeha i kažu: „Ne lupetaj, Lupiću!“. Sutradan je takav naslov izašao, mislim, u Politici. Nikada, dok sam živ, neću zaboraviti taj gol karijere; Durgutović je centrirao,  gledam loptu, skačem u pravom trenutku,  vidim Stojanovića ispod oka i razmišljam o lobu, jer je izašao 5 metara, ali u zadnjem trenutku menjam odluku i odlučujem se za šut ka zemlji. Školski izveden udarac, trzaj iz snova. To sam učio još pored Ukrine, kao mali dječačić. Samouk sam ti ja, hahaha...Lopta udara u zemlju, ali kako je imala jak efe od centaršuta, kreće prema vani, a meni srce ispuni zebnja. A onda okrzne stativu i odbi se u mrežu...Niko sretniji od mene!...Saigrači trče, obaraju me na zemlju i svi do jednog plačemo od sreće...Ali još ništa nije gotovo, treba sačuvati, odbraniti prednost. Pribojavao sam se nepravde, kontao sam da će im svirati penal, da će nas pokrasti. Ali to je toga dana bilo nemoguće. Da je Piksi dao gol iz izmišljenog penala, ja bih dao još jedan, jer...sam tako odlučio. Nevjerovatno, ali istinito, ja sam vjerovao u to, kao i suigrači, braća moja.  Nikada to više nisam sreo u životu...Braća...Barsu bi dobili kada se dogovorimo. To je ekipa koja bi harala i prvom ligom, ja to znam.  Mašina!

Kako je tekla vaša karijera posle Borca?

  • 1989. godine prelazim u francuski Gueugnom, jer sam dobio ponudu koja se ne odbija, za dve sezone igranja rešiš ceo život. Pomogao mi je Milan Ćalasan, menadžer, kralj, ljudina kakva se retko sreće.  Po isteku ugovora, 1991. Imao sam ponude Dižona, Oksera, ali sam čvrstio bio rešio da se vratim u Jugu, jedinu i najbolju državu na svetu koju su mi uništili psi rata.

Jeste li jugonostalgičar?

  • Ma ja sam jugonostalgičar, največi na planeti. Dok ovo pišem, suze mi teku.  Šta nam uradiše Ameri i ostali, a i naši političari, majku im .....

 

Da nastavimo sa karijerom?

  • Sa pozamašnim deviznim računom i rešenom egzistencijom 1991. godine se vraćam u Jugu i pristupam Sarajevu, nesvestan vremena i opasnosti koje dolaze. Imao sam tada 31 godinu, računao da igram još sezonu- dve onako za svoju dušu. Iz Sarajeva se 1992. godine vratim u Borac. Husnija Fazlić me pozove i kaže: „ Senade, koje Sarajevo, ti si naš?!“. A ja to jedva dočekao, jer Borac je bio moja kuća, moj život...  Hune! Koji je to kralj! Ljudina i najveći trener koga sam u životu upoznao, iako smo se redovno svađali i kačili! To je jedini čovjek u istoriji Juge koji je sa drugoligašem dobio Crvenu zvezdu u Beogradu, u finalu Kupa! Ali bolje da se nisam vraćao, doživeo sam da me šikaniraju na nacionalnoj osnovi, da mi sa tribina viču „Turčine“, meni koji sam bio i ostao najveći Jugosloven na svetu, da me sumnjiče da simuliram povredu, da me saigrač namerno povredi, da mi trener preti fizičkom likvidacijom...Otišao sam plačući zadnjim avionom iz Banjaluke za Versaj, opet mi je Milan Ćalasan pritekao u pomoć,  našao mi angažman kao treneru-igraču u lokalnom niželigašu. Dali su mi stan, vodali me po raznim televizijama, družio sam se Milanom Ćalasanom i Safetom Sušićem, svaki dan bili zajedno...Ljudine! Najveće!...Ali morao sam i to ostaviti i spasavati brata, majku i sestru iz onog džumbusa dole, oca i zeta, nažalost, nisam stigao spasiti. Vratio sam stan i plačući napustio Versaj i krenuo za Belgiju, jer Francuska nije dozvoljavala prihvat naših izbeglica, a meni je familija u tom trenutku bila sve na svetu. Počeo sam igrati u malom klubu , koga sam svake godine uvodio u viši rang, davao golove kao na traci, pratila me neverovatna sreća, kao što uvek prati poštene, što ja uvek govorim i ističem. Igrao sam sve do 48. godine, i sada bih mogao igrati, ali me stid da uzimam mesto i hleb mlađima. U Belgiji sam dobio papire, otvorio kafić, posao je išao dobro sve dok me nisu počeli ucenjivati naši balkanski klošari i reketaši.  Morao sam zatvoriti kafić, tako da trenutno ne radim ništa, živim od stare slave,  krckam zarađeno.

Senad Lupić u dresu Iskre iz Bugojna 1983. godine

Da li ste zadovoljni svojom karijerom, da li ste mogli postići i više? Šta bi bilo da ste otišli u Dinamo i postali deo Ćirine šampionske generacije?

  • Dinamo je moja velika greška, ali ja poletio za parama, nisam razmišljao. Normalno da se kajem, ali ne žalim ja ni za čim, normalno da sam i griješio u izboru kluba, ali...Tako je kako je, nazad se ne može, popravnog nema. Svestan sam da sam mnogo toga propustio. Da sam otišao u Dinamo, siguran sam da bi bio prvi strelac Juge! Ali me nije imao ko pratiti, savetovati u karijeri. Sve sam...Sam pao, sam se ubio. Kad si bez igde ikoga, pa još i iz provincije, teško je boriti se i izboriti se sa vukovima. I nije samo Dinamo, Ljupko me u nekoliko navrata zvao, najpre u Vojvodinu, potom i u Zvezdu, ali...Igranje u Borcu i osvojeni kup su popunili tu prazninu i učinili da se osećam ostvarenim kao čovek i fudbaler.

Igrali ste za amatersku reprezentraciju Jugoslavije. Kakav je osećaj obući dres sa državnim grbom?

  • Igrao sam 1989. godine u Okseru za Amatersku reprezentaciju Jugoslavije protiv Francuske i tu sam dao regularan gol, koji je poništen na inicijativu francuskog selektora Platinija, zbog navodnog ofsajda. A bio sam skoro dva metra iza Rolana Blana, pretrčao ga, lobovao golmana, ali...Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada stojiš i slušaš himnu, najlepšu i najdražu himnu na svetu. Žiške ti same naviru na oči. Kakvi milioni, nema novca koji može platiti taj osećaj.  Ja sam imao dušu, volio sam svoj klub, svoju zemlju, svoje suigrače, sve oko sebe. Fudbal sam igrao jer sam to volio.

Da li vam je žao što nikad niste obukli dres najbolje selekcije?

  • Čuj, da li mi je žao? Naravno da mi je žao, nema tog igrača i čoveka koji ne mašta o tome, ali...Nije se dalo...Kako da zaigram kad je Borac tada bio niko i ništa. Osim me je u par navrata zvao, napominjao da računa na mene, da me ima u vidu. Ali poziv nikada nije stigao...U nekim drugačijim okolnostima možda, ali ponovo se vraćamo na ono : šta bi bilo kad bi bilo...

Za koga ste navijali kao dečak i ko vam je bio igrački uzor, kog jugoslovenskog igrača ste najviše cenili?

  • Navijao sam za Želju, a , eto, igrao u Sarajevu. Kod mene vam je sve nekako obrnuto, iracionalno. Igrački uzor mi je bio Marko Van Basten,  a od jugoslovenskih igrača najviše sam volio Milka Đurovskog. Zmija od igrača!

Sad ono najteže pitanje, na koje većina naših sagovornika izbegava odgovor, jer ne želi da se zameri kolegama. Kako bi, po vama, izgledao idealni tim od jugoslovenskih fudbalera koje ste gledali, sa kojima i protiv kojih ste igrali?

  • Janjuš – Malbašić – Mataja – Lipovac – Jozić – Špica – Durgutović – Matejić – Beširović – Pobor – Lupić. To je moj idealni tim Juge.

Ovo  bi smo mogli definisati kao najdraži tim, ali pokušajte objektivno. Na našoj stranici često se vode polemike o tome, pa nas interesuje jedno stručno mišljenje iz pera neposrednog učesnika?

  • Marić – Bračun – Baljić – Oblak – Bogićević – Zl. Vujović (Binić) – Prosinečki – Savićević – Halilhodžić – Stojković – Tuce (S. Beširović).

Ko su vam bili najnezgodniji čuvari, a protiv kojih ste najlakše prolazili?

  • Najnezgodniji mi je bio Nedeljković iuz OFK Beograda, tukao me je svih 90 minuta, tako da nisam nikada dao gol OFK Beogradu.  Ali sam uspeo da namestim. Haha...Voleo sam da igram protiv Slavena Bilića, redovno davao gol-dva. A on sad u Vest Hemu, kralj, a ja kuckam po netu?! Ali šta ćeš? ...Sudbina...

Koliko poznajete današnji jugoslovenski fudbal? Ima li šanse da se reprezentacije i klubovi vrate na staze stare slave, da se približe evropskom vrhu?

  • Nema,  jarane, sve dok su nam lige ovakve kakve su. Sudije sve kroje,  igrači nemaju od koga da nauče, jer su nam treneri bez škole . Mediokriteti su zauzeli sve vodeće funkcije u državi i sportu, a sa takvima nema bekstva iz prosečnosti. 

Jeste li za regionalnu ligu?

  • Jesam za regionalnu ligu. Ali mislim da je ta ideja teško ostvariva , jer narod je ovde previše zadojen nacionalizmom. Dobili bismo samo sukobe i probleme,  ni 2 000 policajaca ne bi bilo u stanju da osigura bezbednost na stadionima. Nedostaje i političke volje za to, političari mesto da rade na pomirenju i  smanjenju tenzija, potpaljuju strasti i produbljuju jaz. Volio bih da se varam, ali mislim da od regionalne lige neće biti ništa u dogledno vreme..

Da li ste upoznati sa aktuenom  situacijom u Borcu, u kakvim ste odnosima sa rukovodstvom i bivšim saigračima?

  • Borac je bio moj život, moja druga kuća...ali taj klub za mene više ne postoji. Žao mi je i znam da ružno zvuči, ali tako je. Izneverili su me, izdali kada mi je bilo najteže i najpotrebnije, ostavili me na cedilu, šikanirali, vređali... Moji suigrači će uvek biti u mom srcu, sem par glupana koje je politika iskvarila. Ne bih da ih imenujem, ako pročitaju, prepoznaće se...

Senade, čemu ovoliki revolt? Da li je vaša odluka o raskidu sa Borcem definitivna i neopoziva? Zar nije bolje razdvojiti rukovodstvo, političare, ljude koji su vam učinili nepravdu od institucije, jer u nekoj drugoj i višoj dimenziji Borac i nisu oni koji rukovode njime nego vi koji ste tu instituciju gradili i ispisali najsvetliju stranicu njegove istorije? Zar ne možete da potisnete ličnu sujetu zarad opstanka i budućnosti Borca,  te da udruženim snagama pomognete klubu?

  • Možda sam bio previše izričit...Borac je bio i ostao moj život, ali nije se Senad Lupić odrekao Borca nego se Borac odrekao mene. Godina sam bio vodeći igrač, davao odlučujuće golove, a ni diplomu, ni zahvalnicu nisam dobio. Ma ni toplu ljudsku reč. Kada mi je bilo najteže, ostavili su me na cedilu.  Ja nikada nisam mario za politiku, nikada se nikome nisam šlihtao, zato za mene i nema mesta u tom začaranom krugu. Ma ja bih peške došao iz Belgije, ali, jarane,  neeee daaaju, sve su uzurpirali, sve prisvojili. Iako mi je žena Srpkinja , za mene u klubu nema mesta po nacionalnom ključu, mom sinu Saši nisu hteli da pomognu ni oko čega, da mu nađu posao, egzistenciju.  A možda i ne smeju zbog navijača, jer oni su protiv mog angažmana u klubu, oni ne daju meni u moj Borac, koji volim više od njih i za koji sam učinio onoliko koliko svi oni zajedno nikada neće. Skandiraju: „Nećemo, Turčina!“. .ebo ih Turčin, ja vjernik nikada nisam bio niti me je to ikad zanimalo, ljudskost je moja jedina vera. Mene zovu Turčinom. koji sam najveći Jugosloven na svetu, koji nemam ni drugu veru ni drugu naciju?!“ 

Sa kime ste od bivših jugoslovenskih asova u kontaktu i da li oni dele vašu jugonostalgiju?

  • U kontaktu sam sa većinom bivših saigrača, nikada se nisam posvađao ni sa jednim igračem u karijeri. Nikada! To su sve moja braća, jarani...ginuli smo jedan za drugoga. Igrali iz ljubavi i većinom niko ništa zaradio nije. Teško da današnja omladina to može razumeti. Pre neki dan sam se čuo sa Dikom Stojanovićem, ne tako davno sa Pižonom i Piksijem, sa Savićevićem sam pre dva meseca pričao telefonom. Ljubinko Drulović je moj veliki prijatelj, baš kao i Fadil Vokri, sa kojim sam zajedno igrao u Francuskoj. Sve su to danas uspešni ljudi: treneri, menadžeri, predsednici saveza...Ja sam trenutno izvan fudbala...I to je ono što me najviše boli...Zar za jednog Senada Lupića nema mesta u Borcu ili bilo kom drugom jugoslovenskom klubu? Verujem da bi deca i te kako imala  šta da nauče od mene? Ali nemoguće je priči tom krugu. Neee daaju! Pre desetak godina mi je Vladica Lemić, moj nekadašnji saigrač iz Borca, nudio da radim sa njim, ali ja sam tada bio preokupiran radom oko kafića i odbio sam. On je sada najjači menadžer u Evropi?!...

 

 


KOMENTARI


Fudbalske priče